Pred najradosniji hrišćanski praznik, pročitajte izvod iz dnevnika jedne srpske devojčice koji je napisan na Badnji dan 1909. godine u prestonici Kraljevine Srbije-Beogradu.
U pitanju je zapis iz „Dnevnika Ljubice S. Janković” u kome autor, kao petnaestogodišnja devojka, piše o Badnjoj večeri i pripremama za Božić 1909. godine, u domu porodice Janković u Beogradu. Pre nego što su komunisti uveli praznovanje kalendarske nove godine kao državni praznik, Srbima je Božić bio jedan od najvažnijih dana u godini.
Evo kako opisuje ovaj praznik u svom domu petnaestogodišnja Ljubica 1909. godine:
„Badnje veče.
Mada je tek 10 sati prošlo, moji su svi polegali umorni od mnogog tumaranja i poslova kojima su ovih dana-kao i uvek pred Božić-bili izloženi.
Oca se žali kako su mu noge promrzle kad je išao da kupuje prase a posle, nastojavao i odgledao dok se ono napolju-jadno!-klalo i uređivalo. Mama opet veli, da i ako ovaj stan ni u pola ne zadaje posla od onog prošlog-ipak se ona jedva drži na nogama i zato ona ne čeka nikog već leže. I Dana nije znala šta bi pametnije mogla uraditi, i zato je legla.
Samo ja pošto sam sav svoj posao svršila tj uredila i hodnik i u njega prenela jelo sve i poređala na ciglje, da bi izmrznulo i slađe bilo, a i da se, što je glavno, sklonila iz ’špajza’-pošto sam sve to dakle uradila-ja evo hoću malo, tek običaja radi, da ovu jadnu svesku obogatim kojom više škrabotinom. Uostalom, nemam šta mnogo reći, jer-Bože, oprosti mi-nije mi izgledalo da će sutra Božić, taj, za mene, najsvečaniji i najsvetliji praznik; jedino, što nismo ’padali na nos’ od posla, kao do sada, pa smo sve lepo rasporedili, te smo postepeno sve svršili, što smo drugih godina i ako mnogo dana pred praznik, sve na juriš spremali; a drugo, što nema snega-najlepšeg ukrasa božićnjeg.
Ono istina, o večeri smo na najsvečaniji način izvršili sve verske obrede t.j. očitali molitvu, otpevali ’Roždestvo tvoje’, obgrizli smokvu, žuti šećer, nišador i šta ti ja znam još tamo šta-što rek’o ujče Tika, ali tek tek, dok pogledam napolje, pa vidim drveće golo, zemlju golu, i sve golo, ništa nije obučeno u svečano ruho u kome se do sada dočekivalo rođenje najvećeg mladenca-onda mi se čisto učini da je priroda zaboravila šta je sutra, i da ništa više ne zna za zasluge tog Bogočoveka čije se rođenje sutra proslavlja.
Ali ne, nemam prava, jer kad sam pogled svoj upravila nebu, videla sam da su mesec i sjajne zvezdice išarale ceo nebeski svod i da su se-nalik na najskupocenije dijamante-trudile, koja će više lepotom svojih blistavih zrakova uzdići slavu Božju i što svečanije dočekati dolazak uzvišenog deteta.
Još ih ima dakle, koji umeju ceniti šta je uzvišeno i plemenito, šta nam dušu preporođava.
Ne, nije još ovladala i sasvim pobedila materijalizam i praktična proza života; idealno, lepo i uzvišeno mora opstati dok je ljudi i u njima duše-iskre božanske”.
Ova devojčica Ljubica S. Janković (1894–1974) kasnije je postala jedan od vodećih srpskih etnologa. Rođena je u Aleksincu 1894. godine i bila etnomuzikolog, saradnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i član više međunarodnih ustanova za izučavanje narodne kulture.
Sa sestrom Danicom izdala je čuvenu knjigu „Narodne igre” u osam tomova. Ljubica i Danica su začetnice srpske etnokoreologije. Ceo život su posvetile sakupljanju i proučavanju tradicionalnih igara, pesama i običaja. Njihov istraživački i etnokoreološki rad obuhvata igre iz Šumadije, Pomoravlja, Srema, Banata, Bačke, Baranje, Crne Gore, Metohije, sa Kosova, iz Bosne, Hercegovine, Stare Srbije, Dalmacije, Like, Banije, Korduna, Slavonije, Hrvatske i određenih područja Slovenije. Ujak im je bio čuveni etnolog Tihomir Đorđević.
Ljubica je diplomirala na Filozofskom fakultetu, gde je studirala Jugoslovensku i uporednu književnost, srpski i grčki jezik i srpsku istoriju. Godine 1937. je u Etnografskom muzeju u Beogradu osnovala Arhiv o narodnim igrama i od 1939. godine je vodila Odeljenje za muzički folklor. Tada je sistematski prikupljala terminološko-enciklopedijsku i bibliografsku građu o narodnim igrama i muzici. U Beogradu u svojoj kući je održavala i kurseve narodnih igara iz svih krajeva u kojima je živeo srpski narod. Visoko je bila cenjena u domaćim i stranim naučnim krugovima, posebno od kako je izabrana za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
Radila je u Etnografskom muzeju u Beogradu, bila je i saradnica Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i članica više međunarodnih udruženja za izučavanje narodne kulture. Ovaj izvanredan istorijski izvor svakodnevnog života ”Dnevnik Ljubice S. Janković”, poverila je zajedno sa svojim legatom na čuvanje Narodnoj biblioteci Srbije. Dnevnik je vodila gotovo svakodnevno od 1907. do svoje smrti 1974. godine.
Po izričitoj želji legatora Ljubice S. Janković dnevnik nije bio dostupan javnosti 40 godina od njene smrti, a 2015. godine je prvi put predstavljen javnosti prilikom izložbe iz legata Ljubice i Danice Janković u Narodnoj biblioteci Srbije.
Na naslovnoj fotografiji je etnolog Ljubica Janković dok muzicira na gitari
Izvor: FB Rojalistički klub
