Na današnji dan 1899. godine, narodna skupština Kraljevine Srbije izglasala pravo na dvoboj, čime je Srbija postala jedina zemlja u Evropi gde je ova vrsta odbrane časti bila dozvoljena.
Dvoboji u Srbiji imaju dugu i slojevitu tradiciju, ukorenjenu podjednako u narodnoj epici, srednjovekovnom pravu i modernom shvatanju časti. Oni su opevani u epskim pesmama o Marku Kraljeviću, prepričavani u predanjima o junacima pre i posle Karađorđa, a u jednom istorijskom trenutku čak su dobili i – zakonsko priznanje.
U narodnoj svesti dvoboj je bio više od borbe: bio je dokaz lične vrednosti, hrabrosti i istine. Junak koji izlazi „na megdan” ne brani samo sebe, već i svoju reč, obraz i ime pred zajednicom.
Karađorđe i megdan kao sud
Karađorđe Petrović bio je poznat po tome da je lično izazivao na megdan, ali i da je u pojedinim sporovima predlagao dvoboj kao način razrešenja. Istorijski izvori beleže da je takav predlog uputio i Petru Dobrnjcu i Milenku Stojkoviću, smatrajući da se pitanje časti ne može uvek rešiti ni presudom ni dogovorom.
Ovakav pogled nije bio usamljen u srpskoj istoriji. Još u srednjem veku, Dušanov zakonik predviđao je mogućnost rešavanja ličnih sporova dvobojem, uz izričitu zabranu mešanja trećih lica. Megdan je bio svojevrsni sud – onaj u kome presuđuju snaga, veština i božja pravda.
Jedinstveni slučaj u Evropi: zakon o dvoboju iz 1899.
Ono što Srbiju izdvaja u evropskoj istoriji desilo se 10. januara 1899. godine, kada je Narodna skupština Kraljevine Srbije izglasala pravo na dvoboj. Tim činom Srbija je postala jedina zemlja u Evropi u kojoj je dvoboj bio zakonom dozvoljen.
Predlog je podneo poslanik i pravnik Dragomir Rajević, prilikom usvajanja Zakona o vojno-disciplinskom sudu Kraljevine Srbije. U skupštinskoj raspravi Rajević je izgovorio reči koje su ušle u istoriju:
„U krivičnom zakonu što god nije zabranjeno – dozvoljeno je. A u njemu, gospodo, dvoboj nije zabranjen, nije označen kao kažnjiv. Pitanje časti u celom svetu raspravlja se upravo ovim činom. Dvoboj brani od bahatosti i uvreda i predstavlja preventivnu meru. Svi treba da budu spremni da za svoju reč založe svoj život, a na prvom mestu oficiri, koji nose odličje i oružje koje i kralj nosi. Tu nema mučkog ubistva – čovek s oružjem u ruci svoju čast pere.”
Beogradska mesta megdana
Dvoboji u Beogradu najčešće su se odvijali na obodima grada, daleko od radoznalih pogleda i policije: Avala, Banovo brdo i Topčider bili su najpoznatija mesta ranih jutarnjih susreta sa oružjem u ruci.
Prema dostupnim podacima, prvi dvoboj pištoljima u Beogradu odigrao se 16. marta 1905. godine na Banovom brdu, između dvorskog maršala Boška Čolaka Antića i Milana Pavlovića, urednika lista Opozicionar. Povod je bila novinska uvreda – tipičan okidač dvoboja u doba kada je štampa imala oštro pero.
Ljubav, glumice i čaršijske priče
Beogradska čaršija pamtila je i dvoboje vođene zbog žena. Zbog slavne glumice Vele Nigrinove sporovi između zaljubljenih rešavani su megdanom, a po gradu se pričalo da su zbog nje čak i dva ministra izašla na dvoboj – mada su ta imena ostala u domenu legende.
Arsen Karađorđević – majstor mača
Najčuveniji srpski dvobojnik bio je Arsen Karađorđević, za koga se govorilo da mačem rukuje kao što pisci rukovode perom. Njegova veština bila je poznata širom Evrope, pa su retki bili oni koji su se usuđivali da mu izađu na megdan. Prema svedočenjima savremenika, imao je više od četrdeset dvoboja.
Po umeću sa hladnim oružjem pominje se i Đorđe Karađorđević, koji je, kako se pričalo, svoje duele uglavnom rešavao u Topčideru.
Crnjanski i Sondermajer – dvoboj bez krvi
Jedan od poslednjih poznatih dvoboja u Srbiji dogodio se 1926. godine na Vršačkom bregu, između pisca Miloša Crnjanskog i slavnog pilota Tadije Sondermajera. Nakon svađe sa grupom pilota, Crnjanski ih je izazvao na dvoboj. Znajući da bi pisac gotovo sigurno stradao, svi su odbili – osim Sondermajera.
Po pravilima dvoboja, pravo prvog hica imao je Crnjanski. Promašio je. Sondermajer je zatim ispucao metak u vazduh. Čast je bila zadovoljena, a krv prolivena nije.
Nasleđe megdana
Dvoboji u Srbiji danas su deo istorije, predanja i urbanih legendi. Oni svedoče o vremenu u kome se reč merila životom, a čast smatrala vrednošću iznad zakona. Između epskog megdana i modernog dvoboja pištoljima prostire se čitava istorija jednog naroda – tvrdog na uvredi i nepokolebljivog u odbrani obraza.
Izvor: FB Rojalistički klub
