Pre četiri decenije iz Karakasa je stigao zahtev o kupovini srpskih aviona i tenkova. Jugoslavija je ovaj posao prihvatila, ali ga je pokvario naš admiral koji je sklopio privatni polovni angažman sa venecualskim generalima – svedoči biznismen dr Borko Đorđević.
U specijalnoj ispovesti kalifornijski biznismen dr Borko Đorđević otkriva staru državnu tajnu i svedoči o tome kako su Venecuela i Jugoslavija sarađivale na trgovini naoružanjem. A kako je u Beogradu posao vredan nekoliko milijardi propao, jer je admiral izgurao svoj lični interes u prvi plan: negde sredinom 1987. godine, prišao mi je prijatelj na Floridi i pitao me da li imam neke veze sa jugoslovenskim vojnim establišmentom (koji je očigledno imao neko oružje koje bi vlada Venecuele mogla da koristi). Navodno su u to vreme imali neki okršaj na granici sa Kolumbijom. Bili su im potrebni neki sofisticirani mali mlazni avioni i laki tenkovi da bi kontrolisali poroznu granicu.
Moj prijatelj, Sidni, imao je banku i finansirao je slične transakcije za vladu Venecuele u prošlosti. Godine 1988. obratio sam se SDPR-u preko generalnog jugoslovenskog konzula u San Francisku. SDPR je bila kompanija za uvoz/izvoz vojne opreme jugoslovenske vlade na čelu sa generalom Popovićem. Pitao sam ih da li bi mogli da dostave spisak opreme koja je bila potrebna venecuelanskoj vladi. Između ostalog, postojala su dva tipa malih mlaznih aviona nazvanih Orao i Galeb. Imali su sve mogućnosti redovnih aviona F15 i F16, osim što su nosili manji teret oružja i bili su pogodniji za planinski teren između Kolumbije i Venecuele, a bili su i lakši za manevrisanje. Osim toga, postojali su mali tenkovi – T-55 koji su bili prilično popularni u to vreme – koje je proizvela jugoslovenska vlada, a kojima je bilo lako manevrisati na neravnom određenom terenu – svedoči biznismen dr Borko Đorđević.
Foto: arhiva B. Đorđević
Poenta priče je da je to bila prilično velika porudžbina i značajna finansijska transakcija koja je podrazumevala plaćanje kupovine oružja od Jugoslavije u gotovini, pri čemu bi moj prijatelj Sidni uzeo sirovu naftu iz Venecuele, koja je bila van kvote OPEK-a, i prodavao je na slobodnom tržištu preko kompanije Solomon Braders u Njujorku.
Novac od prodaje nafte bi bio plaćen vladi Jugoslavije. Zauzvrat bi izvezli željeno oružje. Ukupna vrednost transakcije bila je 3 milijarde dolara, što bi bilo dobro za tonuću jugoslovensku ekonomiju u to vreme. Ovo je bilo veoma zanimljivo jugoslovenskoj vladi i dovelo me je na vrh ešalona vladajućeg vojnog establišmenta koji je na sebe preuzeo ovu vrstu sporazuma.
„Kako sam bio deo pregovora sa obe strane, ispostavilo se da je u to vreme vojska bila glavni upravljački i vladajući faktor. U to vreme, Venecuela je bila uređena kao ustavna demokratska republika. Zemlja je funkcionisala u okviru političkog okvira uspostavljenog nakon vojne diktature 1958. godine, obično poznatog kao sistem Punto Fiho, koji je bio karakterisan redovnim demokratskim izborima, civilnom kontrolom nad vojskom, podelom vlasti i stabilnom dvostranačkom dominacijom, uglavnom od strane Demokratske akcije (AD) i COPEI. Iako formalno demokratski, krajem 1980-ih sistem se suočavao sa rastućim nezadovoljstvom javnosti zbog ekonomskog pada, korupcionih skandala i opadajućeg poverenja u političke elite. Zbog toga su 1988. godine u Venecueli održani predsednički izbori na kojima je pobedio Karlos Andreas Perez. Njegov glavni slogan tokom izbora bio je rešavanje problema 2 sa susednom Kolumbijom” – svedoči biznismen dr Borko Đorđević.
Primarni izvor napetosti bili su nerešeni teritorijalni i pomorski sporovi, posebno u vezi sa Venecuelskim zalivom, kao i zabrinutost oko bezbednosti granica duž zajedničke granice. Glavni događaj koji je oblikovao odnose u to vreme bila je kriza Korbeta Kaldas iz avgusta 1987. godine kada je kolumbijski ratni brod ušao u vode na koje polaže pravo Venecuela. Venecuela je odgovorila mobilizacijom vojnih snaga, dovodeći obe zemlje blizu oružanog sukoba. Iako je neposredna kriza završena bez sukoba, njene diplomatske i političke posledice su se nastavile i 1988. godine. U suštini, nije postojalo slobodno izabrano zvanično takozvano demokratsko upravno telo, a sve finansijske transakcije su se odvijale vojnim kanalima.
Najviši vojni rukovodilac u Venecueli pod predsednikom Perezom bio je ministar odbrane i viši general. Oni su bili odgovorni za organizovanje, usmeravanje i nabavku vojnih resursa, uključujući opremu, pod predsedničkom vlašću. Italo del Valje Aliegro bio je general divizije i služio je kao ministar odbrane i u poslednjem delu Lusinčijeve vlade i na početku Perezove vlade (1988-1989). Aliegro je bio jedna od glavnih korumpiranih ličnosti u vladi, a njegov profit je bio veoma veliki – skoro 30% vrednosti transakcije. Zahtevao je odvojene kanale plaćanja – što znači da je jedan račun išao vladi, a drugi je bio lični.
„U to vreme, jugoslovenska vlada je ozbiljno shvatila ceo projekat i na kraju je to bilo zagarantovano u izvršenju ugovora. U roku od mesec dana ugovor je odobren i bio je spreman za potpisivanje i bio je potreban potpis šefa odeljenja, što je bio Mamula, ministar odbrane Jugoslavije. Potpisivanje i odobravanje ugovora proslavljeno je u hotelu Interkontinental uz sveće jer je to značilo dobru proviziju za sve nas uključene. Tri dana kasnije dobio sam poziv od generala Popovića koji mi je rekao da ugovor ne može biti potpisan” – svedoči biznismen dr Borko Đorđević , profesor, akademik dr Borko Đorđević, poslovni čovek, srpski aktivista iz Kalifornije.
Za portal Rasejanje.info dr Marko Lopušina
