Protojerej-stavrofor Slobodan Tijanić, autora knjige „Žedna je duša moja Gospoda”, na promociji svoga dela u Frankfurtu pred mnogobrojnom publikom predstavio je svoje delo.
Prenosimo njegove reče:
Mnogo toga čovek može da kaže i napiše ako u njemu nešto tinja, ako se tom unutrašnjem žaru vraća, makar i na tren, u tišini sopstvenih misli. Pisanje tada ne nastaje iz ambicije, već iz potrebe da se ne izgubi ono što je jednom dotaklo srce.
U svojoj prvoj knjizi „Kainov krug” u središtu priče je bilo stradanje – i večno pitanje Kaina i Avelja, pitanje krivice, nasilja i prekinutog bratstva. To je bila knjiga sukoba, rana i nemira, pokušaj da se razume čovek u trenutku kada bira tamu.
Ova knjiga, međutim, okreće drugo lice ogledala. Ona nije bekstvo od stradanja, nego korak ka susretu. Susretu sa Bogom, ali i sa smislom koji ne nastaje iz odgovora, već iz traganja. Večna pitanja ovde se ne rešavaju, već se proživljavaju — kroz naslove, kroz razmišljanja, kroz tihi dijalog sa večnim spasenjem i izvorom tog spasenja.
Ako prva knjiga pita zašto čovek pada, ova pita gde čovek može da se vrati.
Foto: CO Frankfurt
I možda je upravo u tom povratku — makar u jednoj misli, u jednom stihu, u jednoj molitvi — skriven početak odgovora. I zbog toga vas molim da izdržite pri čitanju iste, ako negde osetite napor i melanholiju.
Kada čovek danas javno izgovori da je njegova duša žedna Boga, on rizikuje da bude pogrešno shvaćen sa svih strane. Za jedne će zvučati kao primerak prošlosti, za druge kao nedovoljno „pravoverno“, za treće kao intimna stvar koju ne treba iznositi pred svet. A ipak, ta rečenica — stara koliko i Psalmi, jednostavna kao vapaj deteta — možda je najsavremenija dijagnoza čoveka našeg doba.
Jer današnji čovek nije sit. On je prezasićen. Informacijama, mišljenjima, identitetima, reklamama, brzim odgovorima i jeftinim utehama. Ali žedan — i to ne vode, ne uspeha, ne priznanja — već smisla. Žedan nečega što ne može da se kupi, da se izmeri, da se objasni statistikom. Žedan Gospoda, čak i onda kada to ne sme sebi da prizna, a po najmanje drugima.
Tekstovi koji su pred vama pisani su dugo, ne po vremenu, nego po unutrašnjem otporu, ne željom za patetikom i lažnim predstavljanjem. Nisu nastajali iz spokoja, nego iz sudara – sa porodicom, sa crkvom, sa svetom i, najčešće, sa sopstvenom savešću. Zato su raspoređeni kao mozaik, a ne kao sistem. Jer život vere nije prava linija, nego kretanje; nije šema, nego put sličan EKG aparatu i njegovim linijama.
Početak je u domu: u ocu i majci. Ne zato što su oni idealni, što su moji, nego zato što su neponovljivi. Čovek ne bira koren iz kojeg raste, ali od njega zavisi da li će taj koren postati izvor ili teret. Iz tog odnosa nastaje sve drugo: odnos prema braku, prema bližnjem, prema pozivu, prema Bogu.
Kada u ovoj knjizi govorim o crkvi, ne govorim o ideji, nego o telu koje boli. O mestu u kojem se vera ne doživljava kao uteha, već kao odgovornost. O prostoru u kojem čovek ne ostaje isti, jer to nije dozvoljeno. Crkva nije utočište od sveta, nego način da se u svetu ostane čovek.
Greh ovde nije predstavljen kao pravni prestup, nego kao unutrašnji promašaj – kao gubitak pravca. Strast nije znak zla prirode, nego svedočanstvo da je čovek biće želje. Problem nije u tome što želimo, nego što često ne znamo šta zaista tražimo. Zato je borba duhovna, a ne moralistička; isceliteljska, a ne osuđujuća.
Foto: CO Frankfurt
Sloboda, o kojoj se danas govori lako i često površno, ovde se pokazuje kao težak dar. Ona nije odsustvo granica, nego sposobnost da čovek ostane veran istini čak i kada ga to košta. Hristova sloboda nije spektakularna, ali je krajnje ozbiljna: ona se proverava u tišini, u izborima koje niko ne aplaudira.
Ovde se pominju Jov, Dostojevski, apostol Petar – ne kao autoriteti koje treba citirati, nego kao mili saputnici. Njihova pitanja nisu zastarela, jer čovek nije postao jednostavniji. Mislim da savremeni čovek nije manje religiozan; on je samo više zbunjen. I ta zbunjenost zaslužuje poštovanje, a ne prezir.
Naslov ove knjige – Žedna je duša moja Gospoda – nije književna odluka, nego na neki način priznanje. Ono što je Gabrijel Garsija Markes znao o sećanju, da ono nije ono što smo proživeli nego ono što nas je oblikovalo, važi i za veru: ne ostaje ono što smo razumeli, nego ono što nas je dotaklo i promenilo.
Sveti oci su bili strožiji. Isak Sirin je govorio da reč koja nije prošla kroz bol i smirenje može da povredi više nego ćutanje. Za njega je žeđ duše znak da čovek još nije zatvorio srce, da još nije pristao na lažnu sitost.
A u našem vremenu, Jevgenij Vodolazkin koga rado čitam, nas podseća da vreme nije prava linija, već unutrašnje stanje. Da čovek može biti savremen i srednjovekovan u istom trenutku – ako se bori sa istim pitanjima: šta je istina, šta je ljubav i šta ostaje kada sve prođe.
Dostojevski, koji je za mnoge nobelovac pre Nobela, znao je da bez Boga sve jeste dozvoljeno — ali je isto tako znao da je put do Boga često popločan padovima, buntom i lomljenjem. Ova knjiga stoji upravo na tom mestu: između vere koja boli i nevere koja čezne.
Ovde ću navesti pasus iz priče koje sam posvetio Dostojevskom i neki način objasniti možda i svo moje piskaranje a i ljubav prema književnosti:
„Mnogi od nas žive kao da svet počinje od nas. Kao da ništa pre nas nije postojalo. Ali ja sam čovek koji zna da duguje svoje misli, svoj jezik i svoju dušu jednom čoveku: Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom. On mi nije dao priče. Dao mi je istinu. Njegova reč je poput munje: razdvaja tamu u čoveku. Ne da bi osudila – već da bi osvetlila. U svetu koji beži od bola, on je pisao bolom. U vremenu koje se plaši tišine, on je govorio kroz ćutanje. U čoveku koji hoće da bude bog, on je tražio čoveka koji će pristati da bude samo čovek – ali iskupljen, izlečen, večno dostojan ljubavi. Zato, kad me pitaju gde sam razumeo veru –ne kažem samo u hramu. Kažem: u knjizi. U stranici. U pogledu Raskoljnikova, u suzi Dmitrija, u ćutanju Aljoše. U književnosti, koja me je naučila da čak i kad padneš u blato – možeš ustati kao svetitelj”.
A ako posle čitanja ostane bar jedan čovek koji će sebi tiho, bez patetike i bez straha, reći: „Žedna je duša moja Gospoda” — onda ova knjiga nije uzalud napisana.
Pozitivna kontroverza ove knjige leži u jednostavnoj tvrdnji: da je sumnja često poštenija od lažne sigurnosti, da je pad manje opasan od glume vrline, i da je Bog bliži slomljenom čoveku nego samouverenom pravedniku.
I na kraju, posle svih pitanja — Ko sam ja? Šta je život? Gde je sloboda? Zašto padam? Zašto tražim? — ostaje jedna jedina rečenica, ne kao zaključak, već kao molitva: Žedna je duša moja Gospoda.
Ako posle ove knjige čitalac ne kaže: „Sve sam razumeo”, ali kaže: „Smeo sam da budem iskren pred sobom i pred Bogom” —onda je ova knjiga ispunila svoju svrhu. Jer Bog se, najčešće, ne otkriva onima koji tvrde da Ga poseduju, nego onima koji imaju hrabrosti da priznaju — da su žedni.
Ova knjiga je napisana da bi prvo za sebe ačuvao istinu da pitanje „Ko sam ja?” ne može da se odvoji od pitanja „Čiji sam?” Ovde bi napravio malu digresiju i citiro bi proslavljenog ruskog reditelja Nikitu Mihalkova koji je rekao u jednom svom razgovoru sa našim velikim Momom Kaporom za nešto drugo, a ja bi to primenio u ovaj kontekst za nas verujuće i one zbunjene neverujuće koji ne vide Boga: „Razlika između nas i njih je sledeće, oni misle kako živeti, a mi zbog čega!”
Na kraju bi se osvrnuo na jednu ličnost po čijem vapuju sam i dao naslov ovoj zbirci priča i poruka, Caru Davidu.
Car David je u Svetom Pismu ostao zapamćen ne zato što nije grešio, već zato što svoj greh nije pravdao.. On je jedini car o kome Biblija bez ustezanja govori i kao o pesniku i kao o grešniku. Upravo u tome je njegova veličina. David nije uzor zato što je bio pravedan, nego zato što je bio iskren. Kada je pao — nije rekao „okolnosti”, „drugi”, „vreme”. Nije se sakrio iza vlasti. Rekao je samo:„Sagreših Gospodu” I time je počelo njegovo spasenje.
Njegovo pokajanje nije sentiment, nego preumljenje. Psalam 50 nije lepa molitva, nego slomljeno srce koje više nema gde da pobegne. David ne traži kaznu za druge, nego milost za sebe. On ne pregovara sa Bogom, nego se pred Njim ogoli. Zato je David i uzor žeđi. On ne govori o Bogu kao o ideji, nego kao o životnoj potrebi: „Žedna je duša moja Boga živoga”
Ta žeđ ne nastaje iz vrline, nego iz rane. David zna šta znači izgubiti Boga — i zato zna šta znači tražiti Ga. On ne želi Boga kao nagradu, nego kao jedini izvor života. Zato njegovi psalmi nisu smireni tekstovi, nego krik, tišina, nada, strah i ljubav u isto vreme.
Sveti oci su u Davidu prepoznali čoveka koji je sjedinio dva prividno suprotna stanja: pad i vernost. On pada teško, ali se vraća dublje. I upravo zato ga Crkva ne prestaje da čita — jer on govori u ime svih koji nisu bezgrešni, ali ne žele da ostanu bez Boga.
Ako bismo Davidov život sabrali u jednu teološku rečenicu, ona bi mogla da glasi: Bog ne traži srce koje nije palo, nego srce koje zna kome da se vrati.
Zato je car David i danas uzor — ne savršenstva, nego nade. Nade da nijedan pad nije poslednja reč, ako je poslednja reč: pokajanje.
Završio bih rečima blaženog Avgustina čije Ispovesti sam pažljivo čitao:
„Nemirno je srce naše dok se ne smiri u Tebi (Gospode)”.
Protojerej-stavrofor Slobodan Tijanić, Frankfurt
