Miodrag Miki Jevremović je bio srpski i jugoslovenski pevač zabavne muzike. Rođen je 27. marta 1941. godine u Beogradu. Deo svog detinjstva je proveo u Požarevcu i Valjevu.
U bivšoj SFRJ bio je veoma popularan šezdesetih i sedamdesetih godina. Učestvovao je na tadašnjim festivalima: „Vaš šlager sezone” (Sarajevo), „Beogradsko proleće”, „Zagrebački festival”, „Opatijski festival” i „Splitski festival”. 1990ih godina je učestvovao i na letnjim festivalima u Crnoj Gori.
Sarađivao je sa mnogim kompozitorima u zemlji i inostranstvu (Boris Bizetić, Mikis Teodorakis idr).
Početak karijere obeležile su pesme: „Mama”, „Pijem” i „Osamnaest žutih ruža”. Kasniji hitovi su bili: „Ako jednom vidiš Mariju”, „S kim si sada kad je tužno vreme” i „Pesnikova gitara”. Noviji hitovi su: „Grkinja”, „Lihnida” i „Neka toče staro vino”.
Sedamdesetih godina, pored Đorđa Marjanovića i Radmile Karaklajić, bio je veoma popularan u SSSR.
Pored muzike, velika ljubav mu je šah, te je učestvovao na više turnira u zemlji i inostranstvu. Najveći uspeh mu je remi sa svetskim prvakom Anatolijem Karpovom.
27. decembra 2016. godine doživeo je moždani udar. Naredne dve nedelje je bio u komi. Preminuo je 13. januara 2017. godine.
Pored muzike, velika ljubav mu je šah, te je učestvovao na više turnira u zemlji i inostranstvu. Najveći uspeh mu je remi sa svetskim prvakom Anatolijem Karpovom.
Preživeo popularnost
Legendarni pevač Miki Jevremović govorio je da je od svega najvažnije preživeti popularnost. U tome je uspeo zahvaljujući vaspitanju i publici! Šezdesetih godina postojao je rivalitet između njegovih fanova i obožavalaca Đorđa Marjanovića. Jevremović je imao „mikiste”, a Marjanović „đokiste”. Pristalice dveju velikih jugoslovenskih muzičkih zvezda gotovo istovremeno su 1963. osnovale klubove obožavalaca.
„Bili su to mladi ljudi s kojima sam se stalno družio”, rekao je Miki u jednom intervjuu za Novosti. „Posle mnogobrojnih turneja po Rusiji, dočekivali su me na aerodromu, išao sam na njihove rođendane i roditeljske sastanke. Bila je to ozbiljna organizacija sa predsednikom kluba, sekretarom, kao i sa stalnim prostorijama”.
Obožavaoci su odgovarali na njegova pisma i birali repertoar svom idolu. Na njihov predlog Jevremović je snimio „Osamnaest žutih ruža”, „Zelenog druga”, „Tata, vrati se”, „Dilajlu”… „Mikisti” su imali klubove u Paraćinu, Ćupriji, Osijeku, Požarevcu, Makedoniji… Jevremovićevi i Marjanovićevi simpatizeri su se utrkivali između sebe ko će na njihove nastupe doneti više cveća i transparenata. Đorđe i Miki su bili rivali na sceni, ali van nje veliki prijatelji. Marjanovićeve reči o tome ostale su zapisane u Jevremovićevoj monografiji povodom 50 godina rada.
„Naše karijere bile su povezane neraskidivim nitima muzike, koja je bila i ostala naš život”, napisao je Đorđe. „Divio sam se i uživao u svakoj Mikijevoj pesmi. Možda to čudno zvuči, jer smo bili veliki rivali na sceni. Taj rivalitet stvorili su „đokisti” i „mikisti”, koji su bili nepomirljivi u svojoj ljubavi prema nama. I dok smo Miki i ja drugovali, oni su „ratovali”, sve do naše zajedničke pobede na festivalu „Beogradsko proleće”, kada smo u alternaciji pevali divnu pesmu Žarka Petrovića „Dve crvene ruže”. Uz zahvalnost, što za prijatelja imam tako divnog čoveka i umetnika, želim da njegove pesme ostanu upisane za sva vremena”.
Jevremović nikad nije zaboravio ni druženje sa prijateljima Branom Crnčevićem, Duškom Radovićem i školskim drugom iz valjevske gimnazije Matijom Bećkovićem. Ali, nisu ni oni! Na događaj iz davnih dana, podsetio je jednom prilikom Bećković:
„U vreme najveće slave i bogatstva nisam siguran da li mi je Miki dao ili pozajmio nešto para. Ali sam siguran da sam ih uzeo i da mu ih nikad nisam vratio, nadajući se da je on to zaboravio. Ovo je prilika da spomenem ono što mi nikad nije pomenuo i posle toliko decenija, da mu bar na ovaj način zahvalim i uzvratim. Znam da pamtim”.
Jedan od najpopularnijih jugoslovenskih izvođača zabavne muzike bio je strastveni zaljubljenik i u šah. Mnogi koji su sa njim odmerili snage kažu da je u tome bio odličan, a da nije počeo da peva i da mu se nije dogodila velika popularnost, verovatno bi postao šahovski velemajstor. Igrao je na mnogim turnirima u zemlji i inostranstvu, a još se prepričavaju njegovi mečevi sa šahovskim velemajstorom Ljubomirom Ljubojevićem. U svoje najveće uspehe ubrajao je remi sa nekadašnjim svetskim prvakom Anatolijem Karpovom. Sa njim je igrao simultanku i 2015. u Valjevu, a učestvovali su i Ljubivoje Ršumović i Dragoslav Šekularac. Svojevremeno je u simultanoj partiji na 26 tabli pobedio i nekadašnjeg svetskog šampiona u šahu Mihaila Mojsejeviča Botvinika.
„Bio je ljut kao puška kada je izgubio od mene”, govorio je o tom događaju Jevremović. „Igrao je na 25 tabli kada je došao, jedva su ga ubedili da me ubace da igram kao 26. Morao sam da objašnjavam da sam pevač, da sam popularan u SSSR, da me tamo veoma vole i uskočio sam preko broja. Kada je Botvinik predao partiju bio je ljut na organizatore, ispostavilo se da sam i šahista, a ne samo pevač. Oni su govorili o meni samo kao o pevaču, a ne kao o velemajstorskom kandidatu koji je na mnogobrojnim turnirima tukao mnogo jače šahiste, kao recimo velemajstora Rajkovića. Tukao sam jednom i Ljubojevića, ali je tad bio klinac”.
Umro je u Beogradu 13. januara 2017. godine.
Izbor: FB Rojalistički klub
