U Kraljevini Srbiji se, naravno, pisalo ćirilicom. Osim u delu Dalmacije, ćirilica je bila jedino pismo srpskog naroda, kao i susednih pravoslavnih naroda Bugara i Rumuna, do 1860. od kada je postupno zamenjivana latiničnim rumunskim alfabetom do 1920.
Latinično pismo je uvedeno u Kraljevini prvo u poštansku upotrebu tokom okupacije u Prvom svetskom ratu. Da bi cenzura lakše kontrolisala pošiljke sva pisma preko Crvenog krsta morala su da budu pisana latinicom.
Na prvoj fotografiji je pošta u Kosovskoj ulici u Beogradu, gde austrougarski vojnici imaju prednost pred šalterom. Na drugoj, dopisnica sa Solunskog fronta.
Ovo je manje predstavljalo problem porodicama u Srbiji, one su na raspolaganju imale različitu pomoć i okupacione administracije i đaka koji su počeli da uče pisanje latinice u školama, a mnogo više vojnicima na frontu i u zarobljeništvu, koji većinom nisu znali ni ćirilicu.
Po okončanju rata i ujedinjenju, upotreba latiničnog pisma je podsticana iz ideoloških razloga, najčešće tako što su mnoge novine i magazini štampali tekstove sa naizmeničnim ćiriličnim i latiničnim pismom. Isto se događalo i sa isticanjem naziva firmi i reklamama.
Upotreba ćirilice nikada nije ekonomski podsticana iako je službeno pismo.
Danas u Srbiji bi trebalo da se obezbede poreske olakšice za isticanje naziva firme ili reklama na ćiriličnom pismu. To je jedan od načina za očuvanje nacionalnog identiteta.
Izvor: FB Rojalistički klub
