U prva tri feljtona pratili smo Đorđev put od Valjeva preko Petog puka do Senjaka u Beogradu, života u Srbiji i odlaska u Francusku, borbi za egzistenciju i susret sa Francuzima koji su obožavali i veoma cenili njegovog pradedu, Živojina Mišića. Stojanac se uključio u negovanju srpsko – francuskog prijateljstva, gde god je mogao i kada god je bio u prilici predstavljao se svoju zemlje i svoje pretke, ponajviše pradedu Živojina Mišića, na koga, kažu da mnogo liči.
U ovom nastavku vraćamo se na ženski stub porodice – prababu Luizu, babu Olgu, tetku Bojanu i rođenu sestru – bez kojih se ta priča ne bi mogla održati.
Foto: M. Jablanov
Jedan od glavnih stubova kod Đorđa je prababa Luiza Mišić, supruga vojvode Živojina. Đorđe kaže da je imao sreću da je ne pamti samo iz knjiga, već iz kućnih susreta. Kao starica, živela je u ulici Kraljice Natalije, u Beogradu, tada nazvanoj Narodnog fronta, ali je svake godine dolazila na Topčidersko brdo kod svoje ćerke Olge. Stizala je tramvajem „trojkom” niz Kneza Miloša, ostajala po mesec–dva, sedela uz unuke i pričala im priče. „Imao sam prilike da sedim uz nju i da pričam s njom”, kaže.
Kada je prababa Luiza umrla, Đorđe je imao trinaest godina; na njenoj sahrani nosio je krst i taj trenutak mu je ostao kao mali, lični zavet da se porodično pamćenje ne prekida. Godinama kasnije, čitajući knjige o Živojinu, u opisima Luize prepoznao je upravo onu ženu koju pamti iz detinjstva: „Kad piše kakva je bila Luiza, ja tačno nalazim ono što pamtim”, govori to sa velikim olakšanjem što se njegovo sećanje poklopilo sa zapisom.
Foto: G. Jablanov
Uz prababu Luizu, Đorđev unutrašnji kompas oblikovala je i baba Olga, Živojinova ćerka, svojim pričama o Velikom ratu. Nije govorila samo o slavnim bitkama, već o onome kroz šta je porodica prošla zajedno sa vojskom: o Solunskom frontu, o Krfu, o gudurama Albanije preko kojih su prelazili u povlačenju. Majka je tada imala sedam godina, a njena mlađa sestra tek nepune četiri; išle su u koloni sa vojskom, kroz sneg i glad, rame uz rame sa iscrpljenim vojnicima i konjima. „Pričala je o patnjama”, priseća se Đorđe, svestan da su te dečje godine provedene u zbegovima između Albanije, Francuske i Italije postale nevidljiva osnova svega što će kasnije slušati o ratu. U tim pričama nije bilo ulepšavanja – samo jasna svest da se preko takvog stradanja kasnije ne gradi osveta, nego odlučnost da se ide napred.
Posleratne godine oslanjale su se i na očeve sestru Bojanu iz sela Draginje. Dok su Svetozara odvodili kao „državnog neprijatelja”, uspeo je samo da joj dovikne da ne zaboravi njegovu siročad. Bojana je, koliko je mogla, iz sela između Koceljeve i Vladimiraca slala pakete u Beograd – malo pečene kokoške, malo sira, kajmaka, jaja. „Tako smo preživljavali te sive godine”, istakao je Đorđe Stojanac. „Ti paketi nisu bili samo hrana, već znak da porodična nit nije pukla, da ona živi uprkos etiketama i nepoznatom grobu”, dodao je čika Đorđe. Upravo ona će kasnije biti i osoba koja će Đorđevom sinu Nikoli, koliko može, pomagati da makar osnovne reči srpskog jezika veže za porodično poreklo.
Porodična priča se nije zadržala samo na Senjaku i Draginju. Njegova rođena sestra, koja je u Beogradu završila psihologiju, dugo nije uspevala da nađe posao u struci. Na kraju dobija radno mesto u dispanzeru SUP‑a, gde je radila medicinsko‑psihološke preglede vozačima kamiona i autobusa – pristojan, siguran posao. Ipak, u jednom trenutku, pod uticajem priča babe Olge koja je često spominjala „Ameriku”, odlučuje da život nastavi preko okeana. Napušta taj posao, odlazi u Kanadu i nastanjuje se u Torontu, gde se udaje za jednog našeg udovca. „Tako mi je sestra otišla sedamdeset pete”, kaže Đorđe, dodajući da su posle toga majka i baba ostale same u kući na Senjaku i da je još jedna linija porodice razvučena između Srbije i dalekog sveta.
Foto: G. Jablanov
Porodični život u Francuskoj
Đorđe se u Parizu ženi Francuskinjom. Deset godina su bili u braku i dobili su dečaka – Nikolu, pravoslavno krštenog i sa prezimenom Stojanac. Posle razvoda on i supruga ostaju u dobrim odnosima – Đorđe je i danas obilazi i pomaže kada može, svestan da zajedničko dete ostaje trajni most između njih. „Mnogo sam voleo decu, želeo sam više dece”, rekao nam je setno. Drugi brak sklopio je sa Kragujevčankom koja je već živela u Parizu; taj brak nije doneo potomstvo. Na kraju kaže da je „ostao na jednom sinu Nikoli”, za sada bez unuka, ali sa osećajem da je barem u tome uspeo da porodičnu liniju prenese još jedan korak dalje.
Sina je, još od kada je bio beba vodio u Srbiju na mnoga mesta. Rado je odlazio u Vojni muzej u Beogradu, i slušao priče o svom čukundedi Živojinu, njegovim podvizima i ljudima vremena iz Prvog svetskog rata. Nikoli je Đorđe kupovao bukvare, knjižice na srpskom jeziku, pokušavao je da ga nauči srpskom jeziku. Svakog leta do punoletstva dovodio ga u Srbiju sve do punoletstva. Tu se, međutim, dogodila jedna mala ironija. Dok je Đorđe nastojao da sa sinom u Srbiji govori srpski, mnogi njegovi rođaci i prijatelji, koji su već dobro znali francuski (jer se francuski u njihovim porodicama učio i pričao kao maternji), koristili su priliku da sa dečakom vežbaju upravo taj jezik. „Na nesreću, svi moji ovde su znali francuski, ali kako nisu imali priliku često da ga pričaju, sa Nikolom su želeli da da vežbaju francuski”. I tako je Nikola, umesto da u Srbiji spontano „hvata” srpski, često razgovarao na francuskom, pa mu maternji jezik nije postao prirodan kao što je otac priželjkivao. Jedina koja je uporno učila srpski sa njim bila je tetka iz Draginja, očeva sestra Bojana – ona se trudila koliko je mogla i uspela je da mu usadi bar osnovne reči i vezu sa jezikom porekla.
Sutra: Rehabilitacija oca i poseta Kajmakčalanu
Katarina Krstić-Tadić, medijski portal Rasejanje.info
Izvor: Rasejanje.info
