U drugom delu razgovora, Strahinja Trivković otvara temu srpskog rasejanja i njegove uloge u očuvanju identiteta van granica Srbije, govoreći o dijaspori ne samo emotivno, već i strateški – kao o „jednom od najvećih, a zasigurno i nedovoljno iskorišćenih potencijala našeg naroda u 21. veku”. Istovremeno, iz ličnog iskustva studenta u Francuskoj i učesnika na međunarodnim takmičenjima, objašnjava kako doživljava susrete sa Srbima širom Evrope, na koji način pokušava da poveže srpske studente i mlade ljude u različitim državama, i kako znanje iz diplomatije i ekonomije koristi da Srbiju predstavlja dostojanstveno, ali i da uči iz najrazvijenijih sistema sa ciljem da se to znanje jednog dana vrati u domovinu. U završnom delu govori o tome zašto veruje da srpskoj omladinskoj i studentskoj zajednici u Evropi nedostaje snažnija, modernija i bolje organizovana mreža – i zašto upravo tu vidi jednu od najvećih razvojnih šansi Srbije.
Kako Vi vidite ulogu srpskog rasejanja u očuvanju srpskog identiteta van granica Srbije?
– Srpsko rasejanje vidim kao jedan od najvećih, a možda i naj-nedovoljno iskorišćenih potencijala našeg naroda u 21. veku. Srbi su decenijama, pa i vekovima unazad, imali izuzetne ljude ne samo u matici, već i širom sveta. Posebno nakon velikih migracionih talasa tokom 20. veka, danas živimo u vremenu u kojem je broj naših ljudi van granica Srbije možda veći nego ikada ranije, a njihov uticaj vidljiv je na svim kontinentima – od Evrope, preko Severne Amerike, do Australije i Okeanije.
Ono što je posebno važno jeste da srpska dijaspora nije samo zajednica ljudi koji žive van Srbije. Ona je ogromna mreža znanja, iskustva, kapitala, kontakata, profesionalnih dostignuća i kulturnog identiteta. Naši ljudi u svetu ostvaruju izvanredne rezultate u nauci, akademiji, sportu, umetnosti, kulturi, tehnologiji, biznisu, medicini, diplomatiji i mnogim drugim oblastima. Gde god da odete, vrlo često ćete pronaći Srbe koji rade ozbiljne stvari, koji su poštovani u svojim sredinama i koji svojim radom dokazuju da naš narod poseduje ogroman kvalitet.
Od septembra 2025. godine, kada sam otišao na studije u Francusku, i ja sam na neki način postao deo te šire srpske zajednice u Evropi. To iskustvo mi je dodatno pokazalo koliko je identitet važan. Kada živite van svoje zemlje, mnogo jasnije razumete koliko vam znače jezik, kultura, porodica, tradicija, istorija, praznici, način razmišljanja i taj osećaj pripadnosti. To nisu samo sentimentalne stvari – to su temelji koji čoveku daju unutrašnju stabilnost. Bez njih, vrlo je lako izgubiti osećaj ko ste, odakle dolazite i zašto radite ono što radite.
Foto: arhiva S. Trivković
Zato smatram da je osnovna uloga srpskog rasejanja da čuva srpski identitet, ali ne na zatvoren ili nostalgičan način, već na savremen, aktivan i samouveren način. Čuvanje identiteta danas ne znači samo govoriti srpski jezik kod kuće ili obeležavati važne praznike, iako je i to izuzetno važno. To znači i predstavljati Srbiju dostojanstveno u svakoj profesionalnoj, akademskoj i društvenoj sredini; graditi mostove između Srbije i sveta; pomagati mladima iz matice da dođu do novih prilika; prenositi znanje, kontakte i iskustvo; i pokazivati da srpski identitet može biti potpuno kompatibilan sa globalnom izvrsnošću.
Međutim, moramo biti iskreni i reći da velika snaga dijaspore istovremeno otvara i veoma ozbiljna pitanja za budućnost Srbije. Ako naši najbolji mladi ljudi, stručnjaci i talenti sve češće odlaze, a sve ređe se vraćaju ili ostaju povezani sa sistemom u matici, onda to više nije samo priča o uspešnoj dijaspori, već i upozorenje za državu. Intenzivan odliv mozgova, demografski izazovi i nedovoljno sistemsko prepoznavanje mladih talenata predstavljaju pitanja na koja Srbija mora da odgovori ozbiljno, strateški i dugoročno.
Po mom mišljenju, cilj ne treba da bude da se rasejanje posmatra kao izgubljeni deo naroda, već kao produžena snaga Srbije u svetu. Ali da bi se to desilo, potrebne su ozbiljne sistemske promene: bolja veza institucija sa mladima u inostranstvu, više programa za povratak znanja, jačanje profesionalnih mreža, konkretne investicione i akademske platforme, kao i stvaranje uslova da ljudi ne moraju da biraju između uspeha u svetu i ljubavi prema Srbiji.
Ja verujem da budućnost srpskog identiteta van granica Srbije neće zavisiti samo od toga koliko ćemo čuvati prošlost, već i od toga koliko ćemo pametno organizovati budućnost. Dijaspora može biti jedan od ključnih stubova istorijskog razvoja Srbije — ako je posmatramo ne samo emotivno, već i strateški. U njoj se nalazi ogromna energija našeg naroda. Pitanje je samo da li ćemo tu energiju umeti da povežemo, usmerimo i pretvorimo u konkretan prosperitet za Srbiju i sve naše ljude, ma gde živeli.
Foto: arhiva S. Trivković
Da li ste imali prilike da se družite sa srpskom zajednicom u zemljama gde ste bili na takmičenjima u Evropi?
– Apsolutno. Tokom brojnih međunarodnih takmičenja, konferencija i projekata širom Evrope, ali i van nje, imao sam priliku da upoznam veliki broj naših ljudi i da ostvarim kontakte sa srpskim zajednicama u različitim državama. To su za mene uvek bili posebni susreti, jer kada se nalazite daleko od Srbije, a čujete srpski jezik, vidite našu zastavu, upoznate ljude koji nose isto poreklo, kulturu i emociju prema matici, taj osećaj pripadnosti postaje još snažniji.
Posebno mi je bilo drago da vidim koliko su naši ljudi u inostranstvu uspešni, obrazovani, vredni i poštovani u sredinama u kojima žive. Srbi u Evropi zaista ostvaruju izuzetne rezultate – u akademskom svetu, biznisu, nauci, sportu, medicini, kulturi, umetnosti, tehnologiji i mnogim drugim oblastima. Često sam kroz razgovore sa njima imao utisak da se radi o ljudima koji, iako su fizički daleko od Srbije, i dalje vrlo snažno nose srpski identitet, ponos i želju da na neki način doprinesu svom narodu.
Međutim, moram iskreno da kažem da su mi ta iskustva otvorila i jednu mnogo dublju temu. Kada dolazite iz Srbije na međunarodna takmičenja i susrete, vrlo jasno vidite razliku u prilikama, nivou pripreme, institucionalnoj podršci, finansijskim mogućnostima i načinu na koji se uspeh mladih ljudi prepoznaje i vrednuje. Sa jedne strane, prelepo je videti naše ljude koji u razvijenim evropskim sistemima dobijaju ozbiljnu podršku, kvalitetno obrazovanje, pristup mrežama, mentorima, fondovima i profesionalnim prilikama. Sa druge strane, ne možete da ne postavite pitanje zašto mladi talenti u matici, u svojoj sopstvenoj zemlji, često moraju da se bore mnogo teže za ono što bi trebalo da bude sistemski omogućeno.
To za mene nije samo lična ili emotivna tema, već ozbiljno nacionalno pitanje. Srbija ima ogroman ljudski potencijal, ali taj potencijal nije dovoljno organizovan, podržan i strateški usmeren. Mi imamo mlade ljude koji mogu da budu među najboljima u Evropi i svetu, ali prečesto zavise od sopstvene snalažljivosti, porodice, entuzijazma pojedinaca ili slučajnih prilika, umesto od stabilnog sistema koji ih prepoznaje, prati i gura napred.
Strahinja smatra da rasejanje treba da se posmatra ne izgubljeni deo naroda, već kao produžena snaga Srbije u svetu
Foto: arhiva S. Trivković
Upravo zato smatram da druženje sa srpskom zajednicom u inostranstvu nije važno samo zbog očuvanja identiteta, već i zbog poređenja, učenja i stvaranja novih modela za Srbiju. Kada vidite kako funkcionišu razvijena društva, kako podržavaju mlade, kako povezuju obrazovanje, privredu, institucije i inovacije, onda mnogo jasnije razumete šta Srbija može i mora da unapredi.
Meni je posebno važno da svako međunarodno iskustvo ne ostane samo lični uspeh, fotografija ili biografska stavka, već da postane znanje koje se jednog dana može vratiti Srbiji. Kroz kontakte sa našim ljudima u Evropi shvatio sam da dijaspora može biti mnogo više od zajednice koja čuva uspomene na maticu. Ona može biti ozbiljan razvojni partner Srbije — izvor znanja, iskustva, investicija, mentorstva, globalnih veza i novih standarda.
Zato na svako druženje sa našim ljudima u inostranstvu gledam kao na deo jedne mnogo veće slike. To nije samo susret sa Srbima van Srbije, već susret sa mogućnostima koje naš narod već sada ima u svetu. Ključno pitanje je kako da te mogućnosti povežemo sa maticom, kako da zaustavimo negativan momentum odlaska bez povratka i kako da stvorimo državu u kojoj mladi ljudi neće morati da odu da bi bili prepoznati, već će moći da ostanu, napreduju, stvaraju i menjaju Srbiju iznutra.
Kako povezujete srpske studente i mlade ljude širom Evrope kroz svoj rad?
– Kroz svoj rad se već godinama trudim da ono što radim ne ostane samo u okvirima mog ličnog razvoja, uspeha ili biografije. Za mene pravi uspeh nema punu vrednost ako od njega korist nema i šira zajednica, posebno mladi ljudi iz Srbije i naši ljudi širom sveta.
Odlazak na studije u Francusku od septembra 2025. godine, nakon što sam zbog tadašnjih političkih i globalnih okolnosti odlučio da osnovne studije ipak ne započnem u Sjedinjenim Američkim Državama, omogućio mi je da ostanem mnogo bliže Srbiji, u Evropi. To mi je dalo posebnu poziciju: da istovremeno budem deo jednog međunarodnog akademskog i profesionalnog okruženja, ali i da ostanem direktno povezan sa mladima iz Srbije, regiona i naše dijaspore.
Srpske studente i mlade ljude širom Evrope povezujem pre svega kroz deljenje informacija, iskustava, kontakata i konkretnih prilika. To se dešava kroz moje akademske aktivnosti, profesionalne projekte, prakse, preduzetničke inicijative, volontiranje, društveni angažman, diplomatski rad u međunarodnim organizacijama povezane sa Evropskom unijom, Ujedinjenim nacijama i širim globalnim mrežama.
U praksi, to znači da svakodnevno komuniciram sa velikim brojem učenika, studenata i mladih profesionalaca koji žele da saznaju više o studijama u inostranstvu, stipendijama, međunarodnim takmičenjima, konferencijama, praksama, omladinskim organizacijama, projektima, diplomatiji, ekonomiji, veštačkoj inteligenciji, preduzetništvu i profesionalnom razvoju. Trudim se da im dam ne samo informacije, već i realnu perspektivu: šta vredi pokušati, kako se pripremiti, gde tražiti prilike, kako se predstaviti i kako izgraditi put koji nije zasnovan na slučajnosti, već na radu, strategiji i dugoročnoj viziji.
Posebno mi je važno da mladi iz Srbije ne osećaju da su odsečeni od velikih evropskih i svetskih prilika. Nažalost, mnogi izuzetno talentovani mladi ljudi kod nas nemaju dovoljno informacija, podrške ili primera iz neposrednog okruženja koji im pokazuju da mogu da stignu do najviših međunarodnih institucija, univerziteta, organizacija i projekata. Upravo zato pokušavam da svojim iskustvom pokažem da je to moguće — ne zato što je lako, već zato što vredi.
Kroz svoje rezultate, kontakte i međunarodnu mrežu već sada mogu u određenoj meri da pomognem našim ljudima: savetom, preporukom, povezivanjem, prenošenjem iskustva ili jednostavno time što im pokažem da neko iz Srbije može ravnopravno da sedi za istim stolom sa najboljima iz Evrope i sveta. To smatram velikom odgovornošću, jer svaka vrata koja sam ja uspeo da otvorim ne treba da ostanu otvorena samo za mene, već i za one koji dolaze posle mene.
Foto: arhiva S. Trivković
Dugoročno, moj cilj je da se ta povezanost podigne na mnogo viši nivo. Ne želim da srpski studenti u Evropi budu samo pojedinci koji se samostalno snalaze u različitim državama, već deo snažne, organizovane i ambiciozne mreže mladih ljudi koji međusobno sarađuju, razmenjuju znanje, pokreću projekte i jednog dana zajednički doprinose Srbiji.
Verujem da je jedna od najvećih razvojnih šansi Srbije upravo u povezivanju naših mladih ljudi – onih koji su u matici, onih koji studiraju u Evropi i onih koji već grade karijere širom sveta. Ako uspemo da tu energiju, znanje i iskustvo usmerimo ka zajedničkom cilju, Srbija može dobiti generaciju koja nije samo obrazovana u svetu, već duboko motivisana da to svetsko znanje vrati u službu nacionalnog razvoja.
Kako vreme prolazi i kako se sve više razvijam akademski, profesionalno, preduzetnički i društveno, moj cilj je da moj uticaj ne bude samo individualan, već sistemski. Želim da stvaram mostove između Srbije i sveta, da pomažem mladima da prepoznaju svoj potencijal i da jednog dana doprinesem tome da naša zemlja postane mesto iz kojeg se ne odlazi zato što se mora, već mesto kojem se ljudi vraćaju zato što u njemu vide budućnost.
Kako koristite svoje znanje iz diplomatije i ekonomije dok ste u Evropi da pomognete Srbiji?
– Znanje iz diplomatije i ekonomije koristim pre svega tako što pokušavam da Srbiju predstavljam dostojanstveno, profesionalno i argumentovano u svakom međunarodnom okruženju u kojem se nađem. Za mene predstavljanje Srbije ne znači samo nositi ime svoje zemlje na konferenciji ili takmičenju, već mnogo više od toga: to znači zastupati naše vrednosti, razumeti naše interese, slušati kako drugi vide Srbiju i učiti kako funkcionišu sistemi koji su u mnogim oblastima otišli daleko ispred nas.
Moji dosadašnji uspesi u oblasti diplomatije, kojima su prethodile brojne nacionalne i međunarodne nagrade, a među kojima posebno izdvajam priznanje za najboljeg mladog diplomatu na svetu 2025. godine, otvorili su mi prostor da Srbiju predstavljam i u veoma ozbiljnim međunarodnim kontekstima. Imao sam priliku da učestvujem u događajima i projektima povezanim sa Evropskom unijom, Evropskim parlamentom, Savetom Evrope, kao i različitim organizacijama i inicijativama u širem ekosistemu Ujedinjenih nacija.
U tim prostorima se veoma brzo nauči jedna važna stvar: diplomatija nije samo govor, protokol ili fotografija. Prava diplomatija je sposobnost da razumete interese drugih, da jasno predstavite interese svoje zemlje, da gradite poverenje, da slušate pažljivo i da prepoznate gde se nalaze realne prilike za saradnju, razvoj i dugoročno pozicioniranje. Upravo zato se trudim da u svakom takvom okruženju ne budem samo pasivan učesnik, već neko ko aktivno razgovara, povezuje se, postavlja pitanja i pokušava da razume kako Srbija može bolje da se predstavi, ali i kako može iznutra da se unapredi.
Sa druge strane, ekonomsko znanje mi omogućava da sve te međunarodne razlike ne posmatram samo površno, već sistemski. Kada studirate ekonomiju, finansije, menadžment, tehnologiju i veštačku inteligenciju u jednom od najrazvijenijih evropskih akademskih sistema, mnogo jasnije vidite koliko su institucije, pravna sigurnost, obrazovanje, inovacije, tržište rada, javne politike i dugoročna strategija važni za razvoj jedne države. Prosperitet ne nastaje slučajno. On se gradi kroz sistem, kroz poverenje, kroz kvalitetne institucije, kroz ulaganje u ljude i kroz sposobnost države da prepozna budućnost pre nego što postane kasno.
Ne postoji zemlja u kojoj je bio a da nije doneo neko priznanje za svoju zemlju
Foto: arhiva S. Trivković
Upravo kroz poređenje sa evropskim i svetskim sistemima postaje jasno da Srbija ima ogroman potencijal, ali i ozbiljne probleme koje ne smemo da guramo pod tepih. Trenutna institucionalna, pravna, ekonomska i društvena kriza nije nešto što se može rešiti površnim porukama ili kratkoročnim merama. Ona zahteva duboke promene, ozbiljnu viziju i ljude koji razumeju i Srbiju i svet. Kada vidite kako funkcionišu razvijena društva, kako podržavaju mlade talente, kako povezuju univerzitete, privredu, javni sektor, startape, investitore i međunarodne organizacije, onda još jasnije vidite koliko prostora Srbija ima da napreduje.
Kroz učešće u događajima i mrežama povezanim sa Svetskim ekonomskim forumom, evropskim i francuskim preduzetničkim zajednicama, tehnološkim ekosistemima poput VivaTech-a, kao i kroz rad u međunarodnim omladinskim i diplomatskim organizacijama, imao sam priliku da izbliza vidim kako izgleda svet koji se ubrzano menja. Veštačka inteligencija, zelena tranzicija, nova industrijska revolucija, digitalna ekonomija, finansijske inovacije i globalna konkurencija za talente više nisu budućnost — to je sadašnjost. Ako Srbija ne bude deo tih procesa, rizikujemo da još više zaostanemo. Ali ako se dobro organizujemo, upravo tu se nalazi jedna od najvećih prilika za naš istorijski razvoj.
Zato smatram da je moj trenutni doprinos Srbiji dvostruk. Prvo, kroz međunarodno predstavljanje pokušavam da pokažem da mladi iz Srbije mogu ravnopravno da učestvuju u najvažnijim svetskim razgovorima, da imaju znanje, kulturu, energiju i viziju. Drugo, kroz obrazovanje i iskustvo koje sada stičem pokušavam da razumem šta tačno čini uspešne sisteme uspešnima, kako bih jednog dana mogao da doprinesem da se slični principi primene i kod nas.
Naravno, najlakše je samo ukazivati na negativnosti. A negativnosti, nažalost, ima mnogo. Međutim, pravi izazov nije samo kritikovati sistem, već znati kako ga popraviti. Pravi izazov je vratiti institucije na svoje mesto, izgraditi poverenje, stvoriti ambijent u kojem najbolji mladi ljudi ne odlaze zauvek, već imaju razlog da ostanu, vrate se ili pomognu Srbiji iz sveta. Pravi izazov je pretvoriti nezadovoljstvo u strategiju, a potencijal u konkretan razvoj.
Zato sve što trenutno radim u Evropi posmatram kao pripremu za mnogo veću odgovornost. Učim iz najboljih sistema, gradim međunarodnu mrežu, razvijam znanja iz diplomatije, ekonomije, tehnologije i liderstva, ali ne zato da bih se udaljio od Srbije, već zato da bih jednog dana mogao da joj se vratim sa mnogo većim kapacitetom. Moja ambicija nije da samo individualno uspem u svetu. Moja ambicija je da znanje, iskustvo i kontakte koje danas stičem jednog dana pretvorim u konkretan doprinos prosperitetu Srbije i našeg naroda.
Da li ste uključeni u neke srpske organizacije ili udruženja u Evropi dok studirate?
– Iako sam kroz različite oblasti kojima se bavim prisutan u velikom broju međunarodnih, evropskih i svetskih organizacija, kada govorimo konkretno o srpskim organizacijama i udruženjima u Evropi, mislim da tu postoji ogroman prostor za razvoj.
Još dok sam bio u Srbiji, bio sam uključen u veliki broj organizacija, inicijativa, projekata i udruženja — od omladinskih, diplomatskih i volonterskih, do obrazovnih, društvenih i međunarodnih. Taj rad mi je mnogo značio, jer sam upravo kroz njega naučio koliko je važno da mladi ljudi budu povezani, aktivni i usmereni ka nečemu većem od individualnog uspeha.
Međutim, kada sam došao u Francusku i počeo da studiram u Evropi, video sam da srpske studentske i omladinske strukture u inostranstvu, bar u mnogim sredinama, nisu još uvek dovoljno razvijene, vidljive i sistemski povezane. Postoje pojedinačna udruženja, projekti, grupe, kulturne aktivnosti i lokalne inicijative, ali često su one ograničene na manji broj ljudi, određeni grad, kratak vremenski period ili jednu konkretnu aktivnost.
Ja sam, naravno, deo šireg međunarodnog studentskog okruženja u Francuskoj i aktivno se povezujem sa studentima, mladim profesionalcima i organizacijama iz različitih zemalja. Ipak, kada je reč o srpskim organizacijama u Evropi, moj utisak je da nam je potrebna mnogo snažnija, modernija i ambicioznija mreža — posebno za učenike, studente, mlade stručnjake, istraživače, preduzetnike i profesionalce srpskog porekla.
Upravo zato svoj trenutni položaj ne vidim samo kroz pitanje članstva u postojećim organizacijama, već i kroz pitanje stvaranja novih veza. Kroz upoznavanje naših ljudi u dijaspori, razgovore sa studentima i mladim profesionalcima, kao i kroz međunarodne događaje na kojima učestvujem, pokušavam da prepoznam gde postoji prostor da se naši ljudi bolje povežu, organizuju i međusobno podrže.
Mislim da bi srpska omladinska i studentska zajednica u Evropi mogla da bude mnogo aktivnija i uticajnija. Potrebne su nam platforme koje neće služiti samo za povremena okupljanja, već za konkretno povezivanje ljudi sa prilikama: stipendijama, praksama, konferencijama, mentorskom podrškom, poslovnim kontaktima, akademskim razmenama, preduzetničkim projektima i međunarodnim institucijama.
Moj cilj je da u narednom periodu, kroz kontakte koje već gradim i kroz iskustvo koje stičem u Evropi, doprinesem upravo tom povezivanju. Voleo bih da srpski studenti i mladi profesionalci širom Evrope ne budu izolovani pojedinci u različitim državama, već deo snažne mreže koja međusobno deli informacije, otvara vrata, pomaže novim generacijama i istovremeno ostaje povezana sa Srbijom.
Takve organizacije i mreže ne bi bile važne samo zbog druženja ili očuvanja identiteta, iako je i to izuzetno značajno. One bi mogle da postanu ozbiljan razvojni resurs Srbije. Ako povežemo mlade Srbe koji studiraju i rade u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Italiji, Skandinaviji, Velikoj Britaniji i drugim delovima Evrope, ali i sveta, dobijamo jednu ogromnu mrežu znanja, kontakata i mogućnosti.
Zato bih rekao da trenutno nisam uključen samo kroz formalno članstvo, već pre svega kroz aktivno povezivanje, razgovore i izgradnju prostora za nešto mnogo veće. Verujem da je sledeći korak upravo stvaranje modernije, snažnije i bolje organizovane srpske studentske i profesionalne mreže u Evropi – mreže koja će pomoći našim ljudima da napreduju u svetu, ali i Srbiji da jednog dana mnogo pametnije koristi potencijal svoje dijaspore.
Razgovor vodila Katarina Krstić-Tadić, medijski portal Rasejanje.info
Izvor: Rasejanje.info
