U petak 10. jula 2026. 94 godini života preminuo je čuveni srpski reditelj, scenarista, istoričar umetnosti i likovni kritičar Đorđe Kadijević. Proslavio se filmovima „Leptirica” i „Sveto mesto”, kao i radom na seriji „Vuk Karadžić”. O Đorđu je dosta pisano, ali prenosimo i dve lepe priča sa FB stranice Gromade filmske i FB Beleške o filmu, koje uvek verno, dostojanstveno i sa puno poštovanja i ljubavi prilaze i opisuju velikane koje su obeležile i našu i svetsku kinematografiju.
Posle više od 93 godine provedene u našim okolnostima, proživljenih i postignutih na stotine etapa, Đorđe Kadijević nije predao bitku, ali je nastavlja na drugom mestu. Generalisimus srpske kinematografije je preminuo, jedna od najznačajnijih ličnosti otkako se filmska kamera obrela u ovom delu sveta i stvaralac čiji opus će ostati za izučavanje daleko posle njegovog života i života svih nas koji danas svedočimo tužnoj vesti da nas je napustio.
Oduvek je Kadija titrao između ovog i onog života u svojim delima, čak i u najfaktografskijem od svih „Vuku Karadžiću” postoje scene smrti koje uveliko izlaze iz okvira ostatka narativa i pomalo pesnički prikazuju dodir pokojnika sa drugom stranom, u „Prazniku” je čitav jedan lik onostran, crne kočije su deo gotovo svake njegove priče u TV eri, a naravno kao pionir horora nije bežao od teme smrti i „posle smrti” nego ju je prigrabio u svakoj prilici. Sada je stigla i njega i zaista ne bi trebalo biti tužan, najmanje zbog činjenice što je doživeo „lepe godine”, već što su te godine vredele kao da ih je bilo i višestruko više.
U prvih par decenija filmskog opusa je uz određenu hiperprodukciju obilazio razne forme i žanrove, gde je posebno prepoznatljiva ostala Leptirica i zapisi o reakcijama gledalaca na njenu premijeru, ali kakvu tek emotivnu težinu “Pohod” nosi sa sobom, koliko sama špica Praznika ostavlja dublji utisak nego hiljade drugih filmova u svojoj celini, koliko je filmske estetike u sablasnim scenama Darova moje rođake Marije, Štićenika, Devičanske svirke, tome teško da iko iz ustaljenog evropskog autorskog krema može da priđe. A onda je rekao pozor, snimio „Karađorđevu smrt”, pa u trenutku spremnosti izgovorio i „pokret” kada je odlučio da načini delo svih dela domaće televizije i sa „Vukom Karadžićem” zacementira ideal televizijskog programa kom niko nije uspeo ni da priđe, a retko ko je i pokušao. Kada je taj kamen skinuo sa leđa i dao sve iz duše na tacni gledaocima, rasterećeno se manje-više oprostio sa još par dela od kojih je „Sveto mesto” još i vredno mesta među njegovim svetim artiklima.
I možda je šteta što se posle retko vraćao na poziciju iza kamere, ali je često bio pred njom i sa razumom zdravim kao dren pričao o svim ovim naslovima, o raznim drugim temama i uzevši u obzir koliko ga je milina bilo slušati, koliko je novih ljudi zavolelo film na drugačiji način samo ako je poslušalo jedan intervju s njim, koliko su mu dela zapravo vredna sve moguće priče i niko bolji te priče ne bi ispričao, a i koliko je poslednjih godina možda i bio potrebniji kao profesor nego u bilo kojoj drugoj ulozi, onda je šteta samim tim i manja. Šteta bi bilo samo ne pogledati ono što je uradio i ne poslušati ono što je rekao.
Hvala mu za sve.
Izvor: FB Gromade filmske
Na vek Pajinog rođenja, od ovog dana se ipak moramo oprostiti pretužnom vešću da nas je danas napustio veliki Đorđe Kadijević. Reditelj, istoričar umetnosti, jedna od najvećih intelektualnih gromada na svim poljima, kvalitetan sagovornik o čemu god da se priča i svestrani umetnik, odselio se u 94. godini.
Osim istorijskih tema, kojima je bio prirodno naklonjen, uvek je bio zainteresovan za ono onostrano, natprirodno i sudbinsko oko nas, a često su njegovi junaci žrtve usuda od kog nema bežanja. Sam Đorđe je nažalost doživeo najgoru sudbinu, nadživeo je oba svoja deteta, a odlazak sina pre vrlo kratkog vremena je očigledno ipak bio preveliki udarac.
Ovaj pionir fantastike i horora u nas je režirao filmove Praznik, Pohod, Žarki, Pukovnikovica i Sveto mesto, a od TV drama Darovi moje rođake Marije, Čudo, Štićenik, Leptirica, Devičanska svirka, Zakletva, iz ciklusa Beogradske priče istoimenu dramu, Mariju, i Aranđelov udes, pa zatim Čoveka koji je pojeo vuka, Karađorđevu smrt i Napadača.
Ipak, magnum opus mu mora biti Vuk Karadžić kome je lično Umberto Eko uručio nagradu za najbolju evropsku seriju. Osim toga je još radio i Poslednju audijenciju o Nikoli Pašiću. Namerno sada ne govorim o kvalitetu tih ostvarenja, jer je dovoljno samo ih pomenuti da svima bude jasno ko je Đorđe Kadijević, o čemu sam, uostalom, dosta i pisao.
Nadao sam se da, do samog kraja prilično vitalni Kadija, uradi još nešto ili zabeleži još neko gostovanje, ali uradio je dosta. Slava mu i neka počiva u miru.
Izvor: FB Beleške o filmu
