Postoje ljudi koji u jednom gradu imaju adresu, posao, porodicu i ploču sa svojim imenom. Postoje i oni drugi, koji nemaju gotovo ništa a ipak postanu deo gradskog inventara, nešto između zvuka tramvaja koji nikada nije prošao Valjevom i mirisa Kolubare posle kiše. Fatmir Redžepi, koga su svi znali kao Fanđu, pripadao je tim drugima.
Nije imao školu, zvanje ni siguran dom. Prema sećanjima starih Valjevaca, jedno vreme je sa porodicom živeo u starom autobusu na Sepijama, blizu jaza i današnjeg parkinga kod nove crkve. O poreklu porodice ostale su različite priče. Jedni su govorili da su došli iz Podujeva, drugi iz skopske Cigan male a treći da ih je u Valjevo dovelo rušenje naselja kod kopova Trepče. Tako je to sa gradskim legendama, činjenice se vremenom zamagle ali lik ostane oštar.
Fanđa je bio siromašan ali nije bio nevidljiv. Bio je mršav do granice nestvarnog,nosio je karirane pantalone, prsluke, kožne jakne, sakoe, zvoncare, a ponekad i kravatu. Jedan Valjevac pamti njegove cipele u crnoj i beloj boji, koje je umeo da obuje naopako, pa je hodao kao čovek koji je i sa obućom bio u svađi sa pravilima.
Ličio je, kažu, na Hendriksa. Ne po slavi, jer slavu nije imao, već po nečemu nemirnom u licu, po hodu, odeći i načinu na koji mu je muzika izbijala iz tela kao višak struje.
Nije učio note, njegova muzička škola bile su kante, burad, stolovi, zidovi i sve ono što je moglo da uzvrati udarac. Ponekad bi uzeo dve kašike i njima udarao po čašama, limenim posudama i ivicama stolova. Tada bi se činilo da iz svakog udarca izleti po jedna šarena ptica, pa se čitavo jato nevidljivih ptica podigne iznad Valjeva i nekoliko trenutaka kruži između Kolubare, Narcisa i gradskih krovova. Ljudi bi zastajali, osmehivali se i osluškivali jer je Fanđa umeo da iz najobičnijeg lima izvuče zvuk koji je drugima bio nedostupan. Ritam kod njega nije bio naučeno znanje, već refleks, nešto između disanja, osmeha i tajnog pulsa grada.
Na igrankama u Domu omladine, a kasnije i u hotelu Narcis, ponekad bi mu dozvolili da sedne za prave bubnjeve. Obično pred kraj večeri, kada je program već bio završen a publika mislila da je sve videla. Tada bi počinjalo ono što njegovi savremenici opisuju kao pozitivno ludilo.
Fanđa bi se nasmešio, oči bi mu zasijale a ruke krenule. Nije svirao da bi pokazao šta zna, svirao je kao da od njegovog ritma zavisi hoće li Kolubara nastaviti da teče i hoće li se sledećeg jutra grad ponovo probuditi. Ljudi su skakali, uzvikivali i pratili ga. Na nekoliko minuta sve bi se poremetilo na najlepši mogući način. Muzika bi postala važnija od društvenih razlika, siromaštvo bi izgubilo svoju težinu a Fanđa bi iz središta bubnjeva upravljao gradom kao nevidljivim orkestrom.
To je bila njegova bina, njegov ugovor i njegov honorar: euforija publike!
Neko je zapamtio da je gotovo savršeno imitirao Prinsa, neko da je u hodu sastavljao stihove. Neko da je u kafani ili hotelskoj bašti ostavljao sako poznanici uz reči: „ljubavi, čuvaj“, a zatim odlazio za muzikom. Fanđa je pevao o ženi koja ga je ostavila, izmišljao refrene i od sopstvenog života pravio pesmu koja se nikada nije našla na ploči.
Grad ga nije zavoleo tek posle smrti. Voleo ga je dok je hodao njegovim ulicama, ulazio u Narcis, izmišljao refrene, ostavljao sako na čuvanje i svojim neobičnim, vedrim hodom pretvarao običan dan u malu predstavu. Valjevci su mu prilazili, šalili se sa njim, pomagali mu i čekali trenutak kada će ponovo sesti za bubnjeve. Nije bio čovek kojeg je grad tek naknadno pretvorio u legendu, bio je legenda još za života.
Grad ga je voleo ali nije uspeo da ga sačuva.
O njegovom kraju dugo su kružile različite priče. Govorilo se da je stradao u Nemačkoj,međutim, njegova sestra ostavila je najličnije i najpouzdanije svedočenje. Fanđi su otkazali bubrezi. Umro je u Belgiji i tamo je sahranjen, na istom groblju na kojem je kasnije sahranjen i njihov otac. Tako se život čoveka koji je svojim ritmom ispunjavao valjevske ulice završio daleko od grada koji ga je voleo.
Decenijama kasnije, njegove fotografije na stranicama posvećenim starom Valjevu dobijale su stotine reakcija. Stariji su ga se sećali sa nežnošću. Mlađi, koji ga nisu poznavali, ponekad su mu se podsmevali. To je razlika između sećanja i fotografije. Onaj ko ga je video kako svira znao je da gleda talenat, onaj ko vidi samo neobično obučenog, mršavog čoveka lako pomisli da gleda šalu.
Ali Fanđa nije bio šala.
Bio je dokaz da talenat ne pita u kojoj si kući rođen, imaš li diplomu i koju ti je nacionalnost upisao činovnik. Bio je romski mladić bez muzičke škole koji je na nekoliko minuta umeo da zavlada ritmom čitave sale. Bio je čovek kojem grad nije dao veliku pozornicu, pa je svirao po kantama, buradima i stolovima. Nije dobio ploču, nagradu ni snimak ali su mu ljudi podigli jedini spomenik koji su tada mogli, u sopstvenom pamćenju.
Valjevo je imalo i druge neobične ljude, gradske junake bez zvaničnih titula, koji su svojim prisustvom obeležili određeno vreme. Svaki grad ima takve ličnosti ali ih ne prepoznaje svaki grad kao deo sopstvene istorije. Fanđa među njima zauzima posebno mesto, jer nije bio samo neobična pojava na ulicama. Bio je muzika, osmeh, pokret i ritam jednog Valjeva koje je umelo da prihvati čoveka drugačijeg od drugih.
Zato bi Fanđa trebalo da dobije spomenik. Ne spomenik siromaštvu, neobičnosti ili tužnoj sudbini, već spomenik jednom vremenu i čoveku koji ga je obeležio. Time bi Valjevo sačuvalo i uspomenu na sve svoje gradske legende, poznate i zaboravljene, koje su od njegovih ulica napravile nešto više od običnog prostora između kuća.
Do tada ostaje priča.
Priča o mršavom čoveku sa cigaretom, osmehom i ritmom u rukama. O čoveku koji nije imao svoje bubnjeve ali je svirao,koji nije imao svoju pozornicu, ali ga je grad slušao. Koji još nema spomenik ali odavno živi u sećanju Valjevaca.
Fanđa nije samo živeo u Valjevu.
Fanđa je, makar na nekoliko minuta svake večeri, bio Valjevo.
Izvor: Dragan Ristić Kal
