Otišla je poslednja velika diva jugoslovenskog filma
Juče, 21. jula 2026. godine, u 87. godini života, nakon kraće bolesti preminula je Olivera Katarina – glumica, pevačica i spisateljica koja je decenijama bila sinonim za lepotu, talenat i neponovljivi šarm jugoslovenske umetničke scene.
Rođena je 5. marta 1940. u Beogradu, kao Olivera Petrović, ćerka pomorskog kapetana Budimira i majke Katarine. Detinjstvo provedeno u Pop Lukinoj ulici, uz časove baleta i kratak boravak u Parizu radi usavršavanja francuskog jezika, usmerilo je njen put ka sceni umesto ka pravu, za koje se, po želji oca, prvo bila upisala. Na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u društvu Milene Dravić i Petra Kralja, otkrila je poziv koji će joj doneti svetsku slavu.
Lenče koja je osvojila Kan
Njeno ime zauvek je upisano u istoriju svetskog filma ulogom romske pevačice Lenče u ostvarenju Aleksandra Petrovića Skupljači perja (1967) – filmu koji je osvojio Veliku nagradu žirija na Kanskom festivalu i bio nominovan za Oskara i Zlatnu palmu. Bila je to uloga koja je, kako su joj savremenici govorili, sama po sebi bila dovoljna da se upiše u istoriju filma Nagrade su stigle i za ulogu vojvotkinje od Albe u filmu Goja (1971), na festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena glumačka putanja obuhvatila je i filmove Vojnik, Planina gneva, Derviš i smrt i Partizani. Na veliko platno vratila se 2008. godine ulogom Velike Boginje u filmu Uroša Stojanovića Čarlston za Ognjenku.
Glas koji je oborio Salvadora Dalija na kolena
Ali Olivera Katarina nije bila samo glumica. Njen glas, prepun narodnog izvornog osećaja, ali i šansonske elegancije, odveo ju je do najveće pariske scene – Olimpije, gde je odigrala neverovatnih 72 uzastopna koncerta. Dvaput je svojim glasom zatvarala Kanski festival, jednom deleći binu sa Nanom Muskuri i Dajan Vorvik. Prema svedočenjima, njenom lepotom i glasom bio je opčinjen i Salvador Dali, koji je nakon jednog njenog pariskog koncerta pred njom kleknuo. Pevala je na srpskom, romskom, ruskom, japanskom, grčkom, rumunskom i indonežanskom jeziku, a njena verzija pesme Đelem, đelem iz Skupljača perja i danas se smatra jednim od najboljih izvođenja te pesme uopšte.
Umetničko ime Katarina dodala je svom pravom imenu 1969. godine, u čast preminule majke – gest koji je, možda više od svega, govorio o tome koliko je porodica za nju značila.
Život kao roman
Iza nje je ostao i život koji bi, kako mnogi kažu, mogao da bude scenario za film: brak sa pozorišnim kritičarem Vukom Vučom, dugogodišnja veza sa direktorom Avala filma Ratkom Draževićem, i drugi brak sa Miladinom Šakićem, potpredsednikom Beograda, sa kojim je dobila sina Maneta, danas slikara. Za doprinos nacionalnoj kinematografiji 2017. godine dobila je Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, a 2020. i Nušićevu nagradu za životno delo – najviše priznanje koje se dodeljuje glumcima za celokupan umetnički rad.
Olivera Katarina odlazi kao jedna od poslednjih velikih diva epohe kada je jugoslovenski film sanjao globalno i uspevao u tome. Njen glas, njena Lenče i njena neponovljiva lepota ostaju zapisani u traci filmova i pločama koje su, i decenijama kasnije, i dalje deo kolektivnog sećanja na vreme kada je jedna žena iz Beograda osvajala Kan, Pariz i srca publike širom sveta. Počivala u miru.
Izvor: Rasejanje.info
Prenosimo i divan tekst o njoj sa FB stranice Beleške o filmu
Jedna od poslednjih istinski besmrtnih umetnica koje smo imali, Olivera Katarina, je otišla zvezdama. Biće potrebno mnogo desetina pa i stotina godina da nam ponovo svrati neko kao ona, i po svestranosti, i po lepoti, i po umetničkom integritetu. Malo je jedan tekst da se pobroji sve vredno u vezi sa njom, stoga preporučujem autobiografski roman „Aristokratsko stopalo” za detalje.
Filmski, nije mogla da završi na boljoj klasi, sa Perom Kraljem, Duškom Golumbovskim, Stašom Pešić, Mišom Žutićem i tom ekipom, i već je od početka pokazivala kvalitet, i u filmovima i na televiziji i u pozorištu, a o lepoti nema potrebe ni pričati, o tome su već razne bajkovite, ali istinite priče sto puta ispredene.
Dakako, lična karta su joj „Skupljači perja” posle kojih je ostvarila internacionalnu karijeru i držala nebrojene koncerte, od kojih su najveći hit bili oni u Parizu i Japanu gde su se svi zabezeknuli videvši je. Imala je i nekoliko dobrih naslova pre njih, poput „Roja” i „Puta oko sveta”, te filma „San”. Ponovno uparivanje sa tandemom iz „Skupljača” došlo je u „Uzrok smrti ne pominjati” Joce Živanovića, zatim su došli „Planina gneva”, „Derviš i smrt” i „Partizani”, a u tom periodu je bila i „Devičanska svirka” na TV kod Kadije. Posle male uloge u Vuku Karadžiću je potpuno nestala, mada je izolacija počela još u drugoj polovini sedamdesetih.
Po njenim rečima, nije joj dozvoljeno da igra nigde, pogotovo u pozorištu, za šta je direktno okrivila Miru Stupicu još za njenog života, a takođe se mnogima nije dopadalo ni što je ponosna Srpkinja. Verovatno to ide u rok službe kad izgledate tako da se oko vas uvek motaju razni iskompleksirani moćnici, a odbijanje može da znači da ćete se sutra probuditi u kreču. Vratila se kratko u „Čarlstonu za Ognjenku”, podsetivši šta može, ali smo dobrih tridesetak godina ostali uskraćeni za njen talenat.
Što se tiče muzike, mnoge tradicionalne pesme neće isto zvučati bilo ko drugi da ih interpretira, prosto je bila zvezda koja nadilazi ovaj prostor i vreme i srećni smo što smo je imali. Kao da sam znao, u poslednje vreme sam sve češće gledao snimke i slušao pesme, nešto me je na to teralo, ali ona je jednostavno imala toliko harizme da bi je svako zapamtio čim bi je video. I uvek mi je smešno kad mnogi (khm, Radoš Bajić na primer, khm) pričaju o nekakvim periodima izolacije i nedozvoljavanja snimanja, u poređenju sa njenom situacijom.
Ona se iznad svake situacije izdigla dostojanstveno kako joj i dolikuje i ponosan sam što mogu da se nazovem njenim obožavaocem od prvog trenutka. Neki od nas nikad neće sedeti u pariskim lokalima, ali jedno je sigurno, nikad nećemo zaboraviti dane naše ljubavi, u to sam savršeno siguran. Slava legendi i neka počiva u miru (1940 – 2026).
Izvor: Beleške o filmu
