Crkvena opština Filingen-Šveningen u Nemačkoj otvorila je u subotu, 18. jula, vrata hrama Svetog apostola Tome u Albštatu i pozvala sve – vernike, susede, prijatelje i lokalnu zajednicu – da provedu poslepodne zajedno. Odziv je bio veći nego što su organizatori možda i očekivali: okupilo se preko 150 gostiju, a atmosfera je od prvog trenutka bila više na porodičnu proslavu nego na formalni crkveni događaj.
Domaćini, protojerej-stavrofor Milenko Marković i protojerej Bratislav Božović, zajedno sa članovima crkvenog odbora, dočekali su goste koji su stigli iz same opštine, ali i iz okolnih mesta. Među njima se izdvajao gradonačelnik Albštata Roland Tralmer, koji je došao lično, a stigla je i grupa hodočasnika iz Beblingena – bili su na putu ka Memorijalnom centru Štaufenberg u Lautlingenu, pa su svratili da se pridruže proslavi.
Foto: CO Filingen-Šveningen
Gradonačelnik koji je dodao poslednju reč
Nakon što je otac Milenko svima poželeo dobrodošlicu, prisutne je pozdravio gradonačelnik Tralmer. Rekao je da veruje da će hram i dalje biti mesto otvorenosti i dijaloga, i da ga posebno impresionira koliko ekumena u Albštatu zaista funkcioniše u praksi – kroz konkretnu saradnju crkve, grada i lokalnih udruženja, a ne samo na rečima.
Ono što je najviše ostalo u sećanju gostima desilo se malo kasnije. Slogan susreta bio je „Evo nas” – a gradonačelnik je, na izgled bez pripreme, na to spontano dodao: „…da ostanemo!” Sala je prosto eksplodirala aplauzom. Bilo je jasno da je pogodio nešto što se dugo nosilo, a nikad tako jasno izgovorilo, istakli su mnogi u srpskoj zajednici.
Pre nego što se seli na ručak, crkvena opština je gradonačelniku uručila knjigu „Život Svetog Save” na nemačkom jeziku, kao gest zahvalnosti za njegovu podršku zajednici.
Foto: CO Filingen-Šveningen
Deca na sceni, pasulj u loncima
Dve dečje folklorne grupe imale su svoj prvi veliki nastup baš tog dana, i uspele su da rasplaču poneku baku u prvom redu – ali od sreće. Bio je to jasan signal da tradicija ne ostaje samo uspomena starijih, već se stvarno prenosi dalje.
U porti se, u međuvremenu, kuvao pasulj – i to nije bila slučajnost, jer je baš on bio zvezda trpeze. Mladi volonteri su služili hranu i gostima i starijima, i taj prizor je, možda i više od govora, pokazao kako izgleda međugeneracijska solidarnost kad se ne priča o njoj, nego se jednostavno radi.
Priča o dolasku, ostajanju i koreni koji se ne gube
Deo popodneva bio je posvećen i obilasku hrama, a otac Bratislav je održao predavanje o putu Srpske pravoslavne crkve u Nemačkoj – od prvih emigranata posle Drugog svetskog rata, kroz generaciju gastarbajtera, do danas. Pričao je i o sebi: odrastao je u Štutgartu kao dete gostujućih radnika, i priznao da put integracije nije bio nimalo pravolinijski. Ali druga i treća generacija su, kaže, uspele nešto retko – da se ukorene u novoj sredini bez da izgube veru, jezik i kulturu koje su ponele od kuće.
Hram u Albštatu, u kojem se služi od 2002. godine, prošao je 18. decembra 2024. kroz važnu promenu – zajednica je otkupila crkveni objekat, parohijski dom i dečji vrtić. To je sad njihov, siguran temelj za sve što dolazi.
Danas su vrata hrama otvorena svakog petka od 16 do 19 časova za svakoga ko želi da uđe, pomoli se ili samo pita nešto o pravoslavnoj veri. Subotom se tu okupi gotovo 50 dece na časovima srpskog jezika i veronauke, a folklorne grupe probaju svoje korake.
Dan se završio kako je i počeo – uz punu portu, punu trpezu i onu istu rečenicu koja je sve sažela, bez potrebe za dodatnim objašnjenjima evo nas, i ostajemo.
Izvor: Rasejanje.info
