Dvadeset pet godina kasnije, 11. avgust 1999. i dalje se u Srbiji ne pamti po spektakularnom nebeskom fenomenu, već po spuštenim roletnama, praznim ulicama i tišini koja je u podne ličila na policijski čas. Dok su milioni ljudi širom Evrope i Azije tog dana izlazili na trgove, planine i vidikovce da gledaju totalno pomračenje Sunca, građani Srbije su, po uputstvu države, ostali u kućama, sa zatamnjenim prozorima i uključenim televizorima.
Svega dva meseca nakon NATO bombardovanja, Savezno ministarstvo za rad, zdravstvo i socijalnu politiku, Hidrometeorološki zavod i Institut za očne bolesti Kliničkog centra Srbije izdali su zajedničko saopštenje koje je danima ponavljano u centralnim informativnim emisijama.
Građanima je savetovano da spuste roletne, udalje se od prozora, ne izlaze napolje ako ne moraju, a posebno da deca i stariji ostanu u zatvorenim, po mogućnosti zamračenim prostorijama – pomračenje, rečeno je, mogu da prate preko televizije.
U nizu upozorenja nabrajani su i simptomi koji sa astronomskim događajem realno nisu imali veze – ubrzan rad srca, grčevi u stomaku, svrab kože, skok krvnog pritiska, povećan šećer i učestalo mokrenje – lista koja je dodatno učvrstila utisak da se nad zemljom nadvija još jedna, nevidljiva pretnja.
Izvor: Vikipedija
Istovremeno, u novinama i TV prilozima kružila je priča o „neispravnim” zaštitnim naočarima za posmatranje pomračenja, što je kod već uznemirenog stanovništva pojačalo osećaj da ni nauka ni tehnika ne mogu da garantuju sigurnost ako se podigne pogled ka suncu.
Tog podneva, dok je Mesec na nekoliko minuta zaklanjao sunce iznad severa zemlje, putanja totaliteta prolazila je kroz Evropu, a Beograd i veći deo Srbije videli su delimično pomračenje – dovoljno da svetlost naglo oslabi i da se na trenutak oseti hladnija senka. Umesto da se organizuje da iako je letnji raspust đaci zajedno odu u školske dvorište, oni su prema svedočenjima, ostajali u kućama i stanovima; fabrike su privremeno obustavljale rad, JAT je prekidao letove, a ulice u Srbiji bile su puste kao u rano jutro nedeljom.
Astronomi i naučni popularizatori tih godina podsećaju da se ista pojava u ostatku sveta dočekivala kao naučni spektakl – uz teleskope, specijalne naočare i zajednička posmatranja na javnim mestima – dok je u Srbiji dominantan ton bio ton opreza koji se pretvorio u kolektivni strah.
Zbog toga je jedan od komentatora taj događaj nazvao „danom nacionalnog zastrašivanja i laganja”, a kasnije se ustalila i formula „totalno pomračenje sunca i uma”, kojom se opisuje spoj prirodnog fenomena i političko‑medijske kampanje koja je građane poslala u podrum umesto na platoe i trgove.
Za mnoge koji su toga dana ipak krišom virili kroz zastore, ostao je dvostruki utisak – fascinacija senkom koja je na kratko prelomila letnji dan i nelagodna svest da je država, tek izašla iz rata, pokazala koliko brzo može da mobilizuje strah kao sredstvo kontrole. U godinama koje su usledile, svako novo pomračenje sunca dočekano je sa više znanja i manje panike, ali se 11. avgust 1999. i dalje vraća u sećanju kao podsetnik da je ponekad veći mrak u glavama i naslovima nego na nebu iznad nas.
Foto: Pexels.com
Izvor: Rasejanje.info
