Srpska pravoslavna zajednica u Irskoj oprostila se od protojereja Mladena Gardovića, sveštenika koji je tokom deset godina službe postao duhovni oslonac, pokretač crkvenog života i čovek čije će ime ostati trajno upisano u istoriju Srba u ovoj zemlji. Vernici, Kolo srpskih sestara i Škola srpskog jezika i kulture Sv. Georgije ujedinili su se u iskrenim porukama zahvalnosti, svedočeći da je njegov odlazak istovremeno i bolan rastanak i trenutak ponosa zbog dela koja ostavlja za sobom.
U poruci Kola srpskih sestara Pokrov Presvete Bogorodice iz Dabina istaknuto je da je upravo po blagoslovu oca Mladena Kolo osnovano, kao i da je on najslužniji za postojanje tamošnjeg hrama i ove ženske dobrotvorne organizacije. Sestra naglašavaju da ih je svojim verom, strpljenjem i očinskom ljubavlju učio da je služenje Bogu i bližnjima najveća čast, te da ljubav i dobro delo pobjeđuju sve. Njegov novi zadatak opisuju kao rastanak „samo po mestu služenja”, dok u ljubavi i molitvi ostaju trajno povezani, uz želju da njega i njegovu porodicu prati blagoslov Božiji i molitve Presvete Bogorodice.
Foto: Srpska zajednica u Irskoj
Slično svedoči i lična ispovest vernice koja je u Dablin došla iz Moskve, bez korena i oslonca u novoj sredini. Piše kako je u srpskoj parohiji u Artanu, i kroz susret sa ocem Mladenom, pronašla toplinu, zajednicu, prijatelje i mir, iako sama nije Srpkinja. Podseća da je sveštenik neumorno putovao po celoj Irskoj – od Morningtona, preko Enisa, Korka, Galveja, Limerika i drugih gradova – osnivajući nove zajednice, osveštavajući domove, krštavajući decu, venčavajući bračne parove i stojeći uz narod u trenucima gubitka. Njegov odlazak naziva bolnim, ali praćenim dubokom zahvalnošću što ju je srpska zajednica „usvojila” i što se u toj crkvi osećala kao kod kuće.
Poseban, istorijski naglasak dolazi iz obraćanja vernika koji podsećaju da je upravo za vreme službe oca Mladena kupljen prvi srpski pravoslavni hram u Irskoj. Taj čin opisuju kao „veliku pobedu jedne generacije”, ali pre svega kao delo koje će ostati budućim pokolenjima – mestu gde će se krštavati deca, sklapati brakovi, služiti liturgije i čuvati sećanje na korene. Zahvaljuju mu za svaku molitvu, savet, utehu i žrtvu, ističući da je u istoriju ušao kao sveštenik pod čijom je službom srpski narod u Irskoj dobio svoj prvi hram, a u njihova srca kao čovek koga nikada neće zaboraviti.
Foto: CO Dublin
Najemotivniji oproštaj stiže od učenika i nastavnice Škole srpskog jezika i kulture Sv. Georgije. U dugom tekstu, obraćaju se ocu Mladenu kao čoveku bez čijeg tihog rada mnogi ne bi ni znali koliko je ljubavi bilo potrebno da bi jedno malo srpsko učilište zaživelo daleko od otadžbine. Oni naglašavaju kako će buduće generacije videti samo decu, knjige i čuti srpsku pesmu u učionicama, ali neće videti sve one koji su godinama čuvali da se taj plamen ne ugasi – među njima i njega. Poruku grade kroz slike dece koja uče da čitaju ćirilična slova, školskih priredbi, porodica koje su u školi i parohiji pronašle osećaj doma, i molitava i pesama koje su se vezale za zajednički život.
Učenici i nastavnica kažu da se „drvo poznaje po plodovima”, pa oca Mladena vide kao čoveka koji je iza sebe ostavio čitav „voćnjak” – svako dete koje zna da pročita svoje prvo slovo, svaki osmeh, svaku porodicu koja se u crkvi opet osetila kao kod kuće. Zahvaljuju mu što je razumeo da se narod ne čuva velikim rečima, nego malim rukama koje uče prvo slovo svog jezika, i što je pokazao da se otadžbina može nositi u srcu i kada je more deli od nas. Obećavaju da ga ne ispraćaju rečju „zbogom”, već odlučnošću da nastave pravim putem, da čuvaju školu, decu i veru, i da u svakoj budućoj pesmi i nastavi ostane prisutan kao njihov duhovni uzor.
Na kraju, u sopstvenom oproštajnom obraćanju vernicima, protojerej Mladen Gardović podseća na deset godina zajedničkog puta – liturgije, krštenja, venčanja, slava, praznika i molitava – i simbolično navodi da bi se svi pređeni kilometri po Irskoj merili možda i milionima, ali su mnogo važniji „koraci jednih prema drugima”, koraci ljubavi, praštanja i vere. Zahvaljuje zajednici za svaku lepu reč, osmeh i poverenje, moli za oproštaj ako je nekoga nenamerno povredio, i poručuje da sva slava pripada Bogu ako je makar jednu dušu približio Hristu i Crkvi.
U tim rečima sažeta je suština ovog rastanka – zajednica u Irskoj ne oprašta se samo od sveštenika, već od čoveka koji je deset godina gradio most između otadžbine i rasejanja, između jezika i vere, između parohije i svakog pojedinačnog doma. Upravo zato je ovaj oproštaj pun suza, ali još više zahvalnosti – jer se meri ne samo pređenim kilometrima, već brojem srca koja su se za to vreme naučila da u tuđoj zemlji kucaju srpski.
Izvor: Rasejanje.info
