Učenici i nastavnica Škole srpskog jezika i kulture Sv. Georgije u Irskoj napisali su dirljivo pismo ocu Mladenu Gardoviću, u kojem se jasno vidi koliko je jedan sveštenik uticao na život cele zajednice. Umesto suve hronologije, đaci i njihova učiteljica Aleksandra Miličić su izabrali da govore o nevidljivim nitima – o ljubavi, brizi i tihoj podršci bez koje škola verovatno ne bi ni postojala.
U tekstu podsećaju da će jednog dana u učionicama sedeti neka druga deca, pisati svoja prva slova i pevati iste pesme, a da će malo ko znati koliko je ljubavi bilo potrebno da ta škola nastane. Videće knjige i čuti srpsku pesmu u Irskoj, ali neće videti sve one ljude koji su godinama, tiho, čuvali da se plamen jezika i kulture ne ugasi – među njima i oca Mladena. Upravo njega opisuju kao čoveka koji je verovao u njih dok su bili mali, smirivao njihove strahove, radovao se sa njima i nosio deo njihovih briga, često neprimetno i bez želje za zahvalnicama.
Učenici i učiteljica pišu da takvi ljudi „retko govore o sebi, već govore svojim životom”, pa tek na rastanku shvate koliko je njegov život upisan u njihove. Koriste sliku drveta koje se poznaje po plodovima: ako je drvo dobro, plodovi su zdravi. U tom duhu nabrajaju plodove očeve službe – svako dete koje danas zna da pročita ćirilično slovo, svaki osmeh posle priredbe, svaku porodicu koja se daleko od Srbije ponovo oseća kao kod kuće, svaku naučenu molitvu i svaku pesmu koju su deca pevala punim srcem.
Foto: Škola srpskog jezika i kulture Sv. Georgije Irska
Pismo završavaju porukom da najveći trag nije ni zgrada, ni fotografija, ni priznanje, već deca – ona koja vole svoj jezik, poznaju svoje korene i sutra će biti dobri ljudi. To nazivaju „njegovim delom”. Zahvaljuju za svako ohrabrenje izrečeno kad nikome drugom nije bilo jasno koliko im je potrebno, za svako poverenje i za to što je „čuvao školu kao što se čuva sve što ima dušu”.
Kada govore o njegovom odlasku, đaci kažu da ga ne ispraćaju rečju „zbogom”, već obećanjem da će nastaviti da prave male korake ka velikim stvarima, da će se truditi da iz grešaka uče i da će čuvati ono što im je ostavljeno u amanet. Poručuju mu da nikada zaista ne odlazi – biće prisutan u svakom novom slovu, svakoj dečjoj pesmi, svakom zagrljaju posle priredbe, u svakom detetu koje će, možda nesvesno, dalje nositi ono što je on pomogao da se sačuva.
Na kraju pismo postaje molitava- neka ga Gospod čuva onako kako je on čuvao njih, i neka mu vrati svu ljubav koju je godinama nesebično darivao. Za oca Mladena, to je verovatno najtiša, ali i najjača nagrada – da ga se njegovi đaci sećaju ne samo kao sveštenika, već kao čoveka bez koga njihova škola, njihov jezik i njihova sećanja na Srbiju ne bi bili isti.
Izvor: Rasejanje.info
