Nemačka železnica Dojče Ban (Deutsche Bahn) se posle godina minusa napokon hvali profitom i rekordnim brojem putnika. Dobit u stotinama miliona i 960 miliona ljudi koji su se u prvih šest meseci godine ukrcali u vozove zvuče impresivno. Na papiru, železnica izgleda kao priča o uspehu. Ali čim stanete na peron, ta „uspešna” priča raspada se na prvom kašnjenju od 37 minuta i toaletu koji je ponovo van funkcije.
Putnici ne biraju voz zato što ga vole, već zato što nemaju bolji izbor. Automobil je sve skuplji, cene goriva konstanto rastu, gužve na autoputevima postaju nepodnošljive. Autobusi su često sporiji i ne nude mnogo više komfora. Tako da se, uprkos svemu, završavamo u prepunim vagonima, sa koferima u prolazu i klimom koja više ne radi, posebno ako je temperatura napolju preko 35 stepeni čas ne radi. Železnica ne pobeđuje kvalitetom, već time što su alternative još lošije.
Paradoks je očigledan – železnica se predstavlja kao zelena, moderna kičma saobraćaja, ali svakodnevno iskustvo putnika govori suprotno. Onaj ko bi trebalo da bude nosilac „zelene tranzicije” često deluje kao da jedva nosi sopstvenu infrastrukturu. Stari vozovi, loše održavani koloseci, hroničan nedostatak osoblja i stalni radovi bez vidljivog poboljšanja – tako izgleda realnost putnika. Umesto da bude reklama za klimatski odgovoran transport, železnica u Nemačkoj prečesto postaje argument onih koji kažu: „Bolje da ostanem u kolima”.
Iza profita stoji cena koju plaćaju oni koji svakog dana stoje na peronu i gledaju kako voz „blago kasni”. Kada se govori o štednji, restrukturiranju i „optimizaciji”, to gotovo nikad ne znači više konduktera, čistih vagona i pouzdanih najava, već manje ljudi na terenu i veći pritisak na sistem koji već puca po šavovima. Ako se već govori o zelenoj mobilnosti, onda železnica ne sme biti samo ekonomski uspešan koncern, već javna služba koja funkcioniše. Dok se vozovi i dalje doživljavaju kao lutrija – hoće li stići, hoće li klima raditi, hoće li toaleti biti u upotrebi – svaka priča o „zelenoj budućnosti na šinama” zvuči kao propagandni plakat zalepljen preko starog, oronulog vagona.
Da bi se putnici stvarno vratili železnici, nije dovoljno da finansijski rezultati budu zeleni – vozovi moraju postati pouzdani. Tek kada red vožnje prestane da bude predmet satire, a vozna karta više ne deluje kao karta za avanturu, može se reći da su dobre vesti sa bilansa zaista stigle i do onih koji sede u vagonima, a ne samo do onih koji sede u upravnim odborima. Stoga je daleko da će Švajcarska u dogledno vreme dozvoliti da nemački vozovi putuju dalje od Bazela, zbog kašnjenja, koja su bila česta i po nekoliko sati.
Foto: D. Abadia- unsplash
Izvor: Rasejanje.info
