Dok leto uveliko traje, a đaci već uživaju u raspustu, lepo je podsetiti se kako je tokom ove školske godine izgledao život srpske škole u Italiji kod nastavnice Dragane Prečanice. U Magreu, delu grada Skia, subote su bile rezervisane za jedan poseban kutak – učionicu u kojoj se, iz nedelje u nedelju, čuvaju jezik, uspomene i koreni.
Na mapi, Magre deluje malo i neupadljivo. U stvarnosti, između mirnih ulica, školskih dvorišta i parkova ispunjenih dečjom grajom, postoji prostor u kome se godinama događa tiha, ali važna priča. Svake subote tu se okupljaju deca srpske zajednice: jedni još nesigurno pišu prva slova ćirilice, drugi već samouvereno govore stihove, ali svi zajedno rastu uz učiteljicu koja ih strpljivo vodi kroz svet jezika i kulture. Dragana Prečanica dočekuje ih osmehom, blago ih ohrabruje i veruje da svako dete može više nego što misli.
Foto: Srpska škola Sveti Sava
Jedan od najlepših trenutaka ove školske godine dogodio se na završnoj priredbi srpske škole Sveti Sava, nastavnog mesta Skio, održanoj u teatru u Maranu Vićentinu. Bila je to prava kruna rada tokom cele godine, satkane od truda, strpljenja i ljubavi. Na sceni su se smenjivale pesme, stihovi i recitacije, a publika je svaku dečju izvedbu pratila pažljivo, čuvajući te trenutke u srcu.
Posebno emotivan deo programa bilo je iznenađenje koje su đaci pripremili svojoj učiteljici – pesmica napisana samo za nju. U tim jednostavnim dečjim rečima stalo je sve ono što se ne vidi u dnevniku i svedočanstvima: iskrena zahvalnost, naklonost i poštovanje prema nekome ko ih uči da njihov jezik i njihova priča imaju mesto u svetu, čak i kad su daleko od zavičaja.
Program je obogatio i pisac Saša Savić svojom pesmom „Molitva za Srbiju”, dok je dramska sekcija Udruženja Srba Kruna scenskim nastupom njegovim stihovima dala posebnu snagu. Kasnije je ista sekcija izvela koreografiju „Živeti život”, podsetivši da su najlepše priče upravo one koje se govore srcem i da je život vredan pažnje i kada ga gledamo kroz prizmu svakodnevnih malih događaja.
Na kraju su u ruke učenika stigle đačke knjižice i svedočanstva. Na papiru svega nekoliko ocena, a iza njih bezbroj naučenih reči, pročitanih pesama i sačuvanih uspomena. Nakon svečanosti, dan se nastavio u obližnjem parku: deca su trčala bezbrižno po travi, odrasli razgovarali uz posluženje, a osećaj zajedništva kao da je obuhvatao čitav prostor.
Upravo zato je sećanje na tu priredbu i danas živo – ne zbog bine, svetala i aplauza, već zbog trenutka u kojem su se svi, makar na tren, osećali kao kod kuće. Za zajednicu koja živi daleko od zavičaja, takvi dani ostaju dugo u nama i podsećaju koliko su koreni važni.
Izvor: Rasejanje.info
