Kada su članovi Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. ove godine stiglo u Pariz u okviru obeležavanja Srpskog dana u Parizu, njihov cilj nije bio samo da prisustvuju svečanostima i komemoracijama. Želeli su da istoriju – onu zapisanu u dokumentima, fotografijama i novinskim člancima vrate na mesta na kojima je nastajala. Da koracima kroz grad ponovo povežu ulice, trgove i zgrade u kojima je Francuska nekada odlučila da stane uz Srbiju.
Upravo iz te ideje rođena je putujuća izložba Društva o Srpskom danu u Francuskoj. „Postoje trenuci kada istorija prestaje da bude samo niz datuma i imena. Tada postaje mesto, fotografija, novinski članak, ime uklesano u kamen”, poručila je predsednica Društva Dragana Jurišić, objašnjavajući da je Pariz ovoga puta postao najveća galerija – ne zatvorena sala, već grad u kome je istorija izneta među ljude. Umesto tihih zidova, postavku su pratili koraci prolaznika, njihova pitanja, iznenađenje i znatiželja onih koji su možda sasvim slučajno postali posetioci izložbe.
Foto: Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova do 1918.
Izložba nije nastala za radnim stolom, već „korak po korak”, kako navodi uprava Društva. Tragalo se za adresama na kojima su se donosile odluke o pomoći Srbiji, za mestima okupljanja prijatelja našeg naroda, za kućama u kojima su živeli i stvarali ljudi koji su svojim delima zadužili srpsko‑francusko prijateljstvo. Istovremeno su čitane stare novine, prelistavana arhivska građa, upoređivani dokumenti i tražene fotografije koje su, deo po deo, slagale veliku priču o Srpskom danu u Francuskoj – priču koja je vremenom gotovo skliznula u zaborav.
Zato i raspored panela nije bio slučajan. Fotografije i tekstovi nisu samo prikaz izložbe, već poziv na putovanje: kroz Pariz, ali i kroz vreme kada je Srbija bila prisutna u francuskim školama, novinama i javnom životu, kada se o njoj učilo i govorilo sa iskrenim poštovanjem. U upravi Društva ističu da im je bilo važno da „izložba ne čeka posetioce, već da sama izađe među ljude”, jer se tek tada vidi koliko istorija može da oživi kada se iznese iz arhiva u svakodnevicu.
Foto: Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova do 1918.
Najveća vrednost ovakvog pristupa, smatra Društvo, krije se u reakcijama prolaznika. Ljudi su zastajali, čitali, raspitivali se, prepoznavali mesta, delili sopstvena saznanja i nastavljali razgovor. Svaki panel postajao je početak novog pitanja, a svako pitanje još jedan dokaz da istorija zaista živi samo onda kada je delimo. „Verujemo da se izložbe ne mere samo brojem posetilaca, već brojem ljudi koji posle njih požele da saznaju nešto više”, navela je uprava, naglašavajući da je cilj upravo taj – da neko potraži još jedan dokument, još jednu fotografiju, još jedno ime koje ne sme ostati zaboravljeno.
Za Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. boravak u Parizu povodom Srpskog dana u Parizu nije bio tek jedna stavka u kalendaru. Bio je to pokušaj da se pokaže da istorija nije živa zato što je jednom zapisana, već zato što je neko iznova čita, postavlja pitanja i prenosi je dalje. Svaki put kada neko zastane pred jednom fotografijom na ulicama Pariza i poželi da sazna više, Srpski dan u Francuskoj dobija još jednu priliku da bude ispričan – a prijateljstvo Srbije i Francuske još jednu potvrdu da i danas ima ko da ga čuva.
(kraj feljtona)
Izvor: Rasejanje.info
