Ljubav prema jeziku i književnosti Sofiju Rikanović pratila je od najranijih dana, a preseljenje iz Srbije u Nemačku otvorilo joj je put ka studijama na Institutu za slavistiku u Hamburgu. Privukla ju je mogućnost da se u akademskom okruženju posveti jeziku, književnosti i kulturnim vezama Srbije i Nemačke, naročito uz profesore poput dr Roberta Hodela.
Tokom studija radila je kao asistentkinja profesora Hodela, prevodilac i tutor, istovremeno učestvujući u projektima koji su srpsku kulturu približavali nemačkoj publici. Posebno iskustvo bilo joj je angažovanje na izložbi „Vuk i Nemci”, posvećenoj kulturnim i književnim vezama Vuka Karadžića sa Geteom, Šilerom i braćom Grim.
U pripremi postavke učestvovala je od prvih razgovora sa Ambasadom Republike Srbije u Nemačkoj do samog postavljanja plakata. Nakon otvaranja, zajedno sa koleginicom Tamarom Stratijev organizovala je radionice za učenike srpskih dopunskih škola iz Hamburga i Bremena, prilagođavajući sadržaj izložbe njihovom uzrastu.
Danas Sofija Rikanović nastavlja da se bavi prevođenjem, pisanjem i istraživanjem. Na mreži LinkedIn piše o jeziku, etimologiji i jezičkim nedoumicama, sa željom da teme iz oblasti jezika i književnosti približi široj publici.
U razgovoru za Rasejanje.info govori o studijama u Hamburgu, radu na izložbi „Vuk i Nemci”, životu između dve kulture, snazi maternjeg jezika i idejama za buduće projekte.
Kako je izgledao Vaš put od Srbije do Instituta za slavistiku u Hamburgu – da li je ljubav prema jeziku i književnosti bila tu od početka, ili se rodila tek kasnije?
– Zaista mogu da kažem da sam uz ljubav prema jeziku i književnosti odrasla i da je moj put, u tom smislu, veoma rano bio jasan. Sa porodicom sam se nakon završene gimnazije preselila u Nemačku, a kada sam videla da u Hamburgu postoji Institut za slavistiku, pogotovo kada sam saznala da tamo predaju profesori poput Roberta Hodela, znala sam da će moje studije početi i završiti se upravo tamo. Tako je i bilo.
Šta Vas je najviše iznenadilo kada ste prvi put zakoračili u taj akademski svet, toliko daleko od doma?
– Nikada nisam studirala u Srbiji, ali sam slušala priče svojih prijatelja, posećivala sa njima pojedina predavanja, preslišavala ih za ispite i na taj način ipak imala uvid u to kako studiranje tamo izgleda. Kada sam započela studije u Hamburgu, primetila sam veliku razliku u odnosu na Srbiju. Sve je jednostavno bilo drugačije od onoga što sam do tada poznavala. Ipak, moram da kažem da mi se način studiranja, predavanja, ispita i učenja u Nemačkoj lično mnogo više dopao.
Jedna ste od važnih osoba u pripremanju izložbe „Vuk i Nemci”, koja je bila prikazana u više gradova Nemačke. Kako je to sve izgledalo – od razgovora sa Ambasadom do kačenja plakata sopstvenim rukama?
– Na tom projektu radila sam kao asistentkinja profesora dr Roberta Hodela, a istovremeno sam studirala, prevodila i radila kao tutor na fakultetu, tako da je svaki dan izgledao drugačije.
Priprema izložbe trajala je nekoliko meseci. Počelo je posetom Ambasade Institutu, kada smo zajedno pogledali prostor i osmislili kako bi trebalo da izgleda izložba. Kasnije su stigli plakati koje sam i sama postavljala, a između toga bilo je bezbroj manjih i većih zadataka koje je trebalo obaviti.
Nakon otvaranja, izložba je ostala postavljena još oko mesec dana. Za to vreme sam sa koleginicom Tamarom Stratijev ugostila i decu iz srpskih dopunskih škola iz Bremena i Hamburga. Sadržaj izložbe smo prilagodile njihovom uzrastu i organizovale radionice kako bismo im približile Vuka i veze između srpske i nemačke kulture na način koji im je bio zanimljiv i razumljiv.
Foto: arhiva S. Rikanović
Postoji li neki trenutak sa otvaranja izložbe koji Vam se i danas vrati kad se toga setite?
– Interesantno je da mi je taj dan bio rođendan. Odmah ujutru sam išla da prevodim, a nakon toga, već pre podne, počele su pripreme za večernje otvaranje izložbe. Tih priprema se danas sećam pomalo kroz maglu, ali celo veče lepo pamtim.
Zaista sam uživala u svakom trenutku, u govorima profesora Hodela i profesora Suvajdžića, kao i ambasadorke Republike Srbije u Nemačkoj, dr Snežane Janković. Posebno mi je ostao u sećanju nastup ambasadorke Republike Srbije u Kraljevini Danskoj dr Jasmine Mitrović Marić, koja je predivno recitovala Geteovu „Klaričinu pesmu”, a zatim čak i zapevala „Pjevam danju, pjevam noću”, pesmu Branka Radičevića koju je otpevao Zdravko Čolić.
Student Janik Alavanja recitovao je „Hasanaginicu” na nemačkom, a nakon programa posetioci su još dugo razgledali plakate. Sa gotovo svima sam razgovarala i zaista uživala celo veče.
Šta Vam je, kao osobi koja živi između dve kulture, ta priča o Vukovom prijateljstvu sa Geteom, Šilerom i braćom Grim zapravo govorila o samoj sebi?
– Odrasla sam uz narodne bajke, a moj maturski rad u gimnaziji bio je posvećen motivu ljubavi u Geteovom „Faustu”, tako da moj kontakt sa tim velikim imenima počinje još u periodu mog života u Srbiji. A kada sam već spomenula svoj rođendan, mogu da kažem i da datum rođenja delim sa Šilerom. Njihov rad i zalaganje, kao i njihovo interesovanje za naš jezik i našu kulturu, za mene su i veoma inspirativni. Ipak, oni su takvi velikani da bih svako dalje poređenje sa njima smatrala neumesnim.
Sa pripreme i realizacije izložbe Vuk i Nemci u Hamburgu
Foto: arhiva S. Rikanović
Danas se bavite i prevođenjem i pisanjem – da li Vam ono što ste naučili na slavistici i sada, na neki način, sedi u ruci?
– Moje učenje se definitivno nije završilo završetkom fakulteta. Čovek uči dok je živ, pa tako i ja i dalje učim, obrazujem se, istražujem i svakog dana otkrivam nešto novo. Ipak, suštinu sam ponela upravo sa fakulteta. Naučila sam, pre svega, kako da učim.
Šta biste poručili mladima iz rasejanja koji žele da ostanu bliski svom jeziku i korenima, a odrastaju u sredini gde se srpski jezik čuje sve ređe?
– Jezik je bogatstvo. Znanje jednog jezika ne otvara nam samo vrata čitave jedne nove kulture, već nam olakšava i put ka učenju bilo kog drugog jezika.
Smatram da srpski ne treba doživljavati kao obavezu ili nešto što „moramo” da znamo zato što smo Srbi, već kao nešto što nam pripada i što možemo da nosimo sa sobom gde god da živimo.
Danas, zapravo, nikada nije bilo lakše okružiti se jezikom, preko filmova, serija, muzike i knjiga koje možemo da nabavimo jednim klikom, pa sve do društvenih mreža koje nam omogućavaju da svakodnevno komuniciramo sa izvornim govornicima. Ne mora se živeti u Srbiji da bi se živelo sa srpskim jezikom.
A možda je najvažnije da se deci ne prenosi samo jezik, već i ljubav prema njemu. Kada dete oseti da je jezik nešto lepo, zanimljivo i njegovo, mnogo je veća verovatnoća da će poželeti da ga sačuva. Jezik nije samo sredstvo komunikacije, kroz njega čuvamo priče, humor, književnost, porodična sećanja i jedan čitav pogled na svet.
Vaši dalji planovi?
– Već neko vreme aktivno pišem na LinkedInu o jeziku, etimologiji i različitim jezičkim nedoumicama i volela bih da te teme u budućnosti približim i široj publici. Istovremeno želim da nastavim da istražujem i da učestvujem u projektima koji povezuju jezik, književnost i kulturu, ali i da pokrenem neke nove projekte u toj oblasti.
Trenutno mi je najzanimljivije upravo to povezivanje onoga što sam do sada radila sa novim idejama i ljudima. Mislim da se najlepši projekti često i rađaju upravo iz takvih susreta, pa se radujem svemu što će se na tom putu još otvoriti.
Izvor: Rasejanje.info
