Ove stvari smatrane su pre 60 godina potpuno normalnim

Kada ljudi bace pogled na prošlost, često se javlja neobičan osećaj. Mnogo toga što se ranije smatralo podrazumevanim, danas je jedva razumljivo. Uverenja koja su delila milioni ljudi, sa današnje tačke gledišta izgledaju začuđujuće, ponekad i apsurdno. Istovremeno, vredi se podsetiti da je svaka generacija bila ubeđena da posebno dobro razume svet. Istorija, međutim, iznova pokazuje koliko brzo se znanje menja. Naučna saznanja se razvijaju, društvene vrednosti se menjaju, a nova iskustva zamenjuju stare izvesnosti. Ono što je juče bilo neoboriva istina, danas se dovodi u pitanje ili je odavno opovrgnuto. Baš zbog toga, pogled unazad ne pruža samo zabavu, već i važnu lekciju o granicama ljudske sigurnosti u sopstvena uverenja. Pre otprilike šezdeset godina, svet se nalazio u fazi velikih preokreta. Počela su istraživanja svemira, nastajale su nove tehnologije, a mnoge naučne oblasti razvijale su se ubrzanim tempom. Istovremeno su još postojale brojne predstave koje danas izgledaju čudno. Neke od njih odnosile su se na zdravlje i medicinu, druge na svakodnevni život, vaspitanje ili ulogu muškaraca i žena u društvu. Mnogi ljudi su tada verovali u stvari koje se danas, zahvaljujući istraživanjima i iskustvu, ocenjuju potpuno drugačije. Baš ta uverenja pokazuju koliko je svako doba duboko obeleženo sopstvenim pretpostavkama.

Reklama

Kada su trudnice pušile, deca vozila bez pojasa, a azbest bio „moderan”: šta je pre 60 godina bilo normalno

Teško je danas poverovati da je nekada bilo potpuno prihvatljivo da trudna žena, sa čašom viskija u jednoj i cigaretom u drugoj ruci, uveče sedi za stolom sa gostima. Ipak, tačno to je bila svakodnevica šezdesetih godina prošlog veka – era koja je, uprkos velikom naučnom i tehnološkom napretku, negovala niz navika koje bi danas izazvale opšte zgražavanje .

Deca su odrastala bez nadzora – i bez pojasa

Ono što danas nazivamo „helikopterskim roditeljstvom” šezdesetih godina jednostavno nije postojalo. Deca su se sama, bez ikakve pratnje, upućivala u školu čim bi savladala put, a starija braća i sestre rutinski su preuzimala brigu o mlađima kada bi oba roditelja bila na poslu. Igra napolju, bez organizovanih aktivnosti i bez ikakvog elektronskog nadzora, bila je pravilo, a ne izuzetak – deca su morala sama da smisle čime će popuniti dan, uključujući i to da se, ponekad, jednostavno dosađuju.

Isto opuštanje važilo je i za saobraćaj. Vožnja automobilom bez sigurnosnog pojasa, sa decom slobodno raspoređenom po sedištima, smatrana je potpuno bezbednom, a kacige prilikom vožnje bicikla retko su se i pominjale.

Dom koji je krio nevidljive opasnosti

Najviše zapanjuje to koliko je sam porodični dom, mesto koje bi trebalo da bude najsigurnije, u to vreme krio opasnosti o kojima niko nije imao pojma. Azbest je bio standardni građevinski materijal za izolaciju kuća, a ljudi su svakodnevno rukovali njime, ne znajući da će decenijama kasnije biti prepoznat kao izrazito kancerogen . Voda iz česme, i kod kuće i u restoranima, pila se bez razmišljanja, smatrana potpuno bezbednom i uvek besplatnom uz svaki obrok .

Ishrana i sunce – bez pravila, bez zaštite

Znanje o pravilnoj ishrani bilo je toliko oskudno da je konzumiranje velikih količina šećera prolazilo neopterećeno bilo kakvom brigom, dok su gotova jela ispred televizora postala prava moda upravo zahvaljujući nedostatku informacija o njihovoj nutritivnoj vrednosti . Slična nebriga vladala je i pod suncem – kreme za sunčanje jedva da su se koristile, jer javnost jednostavno nije znala za rizike dugotrajnog izlaganja ultravioletnim zracima .

Vaspitanje kroz strah, a ne kroz razgovor

Možda najupečatljivija razlika u odnosu na danas tiče se same filozofije vaspitanja. Deceniju su obeležavala uverenja da deci ne treba pokazivati preveliku nežnost, da fizičko kažnjavanje jača karakter, a da strah predstavlja legitimno vaspitno sredstvo. Roditelji tog doba bili su uvereni da tako pripremaju decu za „realan svet” – pristup koji današnja psihologija ocenjuje kao štetan, ali koji je tada bio gotovo univerzalno prihvaćen kao znak dobrog roditeljstva.

Lekcija koju nosi ovaj pogled unazad

Ironija čitave priče leži u tome što su ljudi šezdesetih godina, baš kao i mi danas, bili potpuno ubeđeni da žive u vremenu vrhunskog naučnog i društvenog razumevanja sveta. Upravo to je najvrednija poruka koja proizlazi iz ovog putovanja u prošlost – da svaka generacija svoje trenutno znanje smatra konačnim, sve dok ga naredna, oboružana novim saznanjima, ne ospori. Ostaje otvoreno pitanje: koje od naših današnjih, na izgled neupitnih uverenja će za pola veka izgledati podjednako čudno budućim generacijama koje se osvrnu na nas?

Izvor: Rasejanje.info