Jedna stara fotografija sa prvog festivala Pevačke federacije u Akronu, u američkoj državi Ohajo, za Milanu Mim Bižić nije samo uspomena iz porodičnog albuma. Ona je vremeplov – slika u kojoj prepoznaje svoju baku Anđu, hor Filip Višnjić pri crkvi Svetog Save u Pitsburgu, četvoricu braće Maksimović i sudbine ljudi koje je rat zauvek promenio.
„Volim ovu fotografiju! Zaista je volim. Ona govori!”, zapisala je draga Mim, prenoseći porodična sećanja koja je njena baka brižljivo čuvala u dnevniku. Baka Anđa, vidljiva na fotografiji u crnom šeširu, zapisivala je događaje sa festivalskog vikenda – od hotela u kojem je bila smeštena do nastupa najmlađeg hora na skupu.
Hor koji je osvojio publiku
Za porodicu Bižić poseban ponos predstavljao je Hor Filip Višnjić pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi Svetog Save u Pitsburgu. Kao najmlađi hor na festivalu, izazvao je snažan aplauz publike, a bakino sećanje na taj trenutak ostalo je sačuvano kao svedočanstvo o važnosti muzike i zajedništva u srpskoj zajednici u Americi.
Na fotografiji su, prema zapisu Milane Bižić, i četvorica braće Maksimović, pevača, uz novinara iz Beograda. Ona navodi da su upravo oni na koncertu učinili popularnom pesmu „Oj, Marijana”, koju su učesnici potom nastavili da pevaju u hotelskom baru.
Posle festivala, braća Maksimović putovala su kroz srpske zajednice u Americi. Boravili su kod porodice sveštenika u Alikipi, kao i u domu porodice bake Milane Bižić u Pitsburgu.
Bobi na ulici bombardovanog Beograda
Jedna od priča koja se vezuje za ovu fotografiju vodi u Beograd, 6. aprila 1941. godine. Bobi Marjanović, sin sveštenika iz Alikipe, otišao je u Beograd na studije teologije nakon smrti oca. Toga dana zatekao se na ulici u trenutku nemačkog bombardovanja grada.
Milana prenosi da je pred njim eksplodirao tramvaj i da je prizor bio toliko potresan da je ostao nepomičan na ulici, dok su ljudi u panici prolazili pored njega. U toj gužvi prepoznao ga je jedan od braće Maksimović, sa kojim se ranije upoznao u Alikipi. Odveo ga je svojoj majci, koja ga je negovala dve nedelje.
Nakon oporavka, Bobi Marjanović otišao je u brda da pomogne generalu Draži Mihailoviću. Kako je govorio i srpski i engleski, bio je angažovan u radio-poslovima, za koje ga je obučavao oficir OSS-a Artur Džibi Džibilijan. Sa Nikom Lalićem nalazio se u poslednjem avionu koji je poleteo 27. decembra 1944. godine. Pre poletanja dao je pantalone i čizme seljanima, pa su mu stopala bila umotana u ćebad iz aviona.
Sećanje koje nadživljava vreme
Milana Mim Bižić iz Amerike ovom pričom čuva sećanje na ljude povezane pesmom, verom, porodicom i ratnim stradanjima. U njenom kazivanju, jedna festivalska fotografija prerasta u porodičnu hroniku: od aplauza za najmlađi hor u Akronu, preko večeri u kojoj se pevala „Oj, Marijana”, do beogradskih ulica zahvaćenih ratom.
Zato njena rečenica da fotografija „govori” ima posebno značenje. Ona ne prikazuje samo okupljene pevače i goste jednog festivala – ona čuva glasove, imena i uspomene koje bi, bez porodičnog sećanja, lako mogle ostati bez svedoka.
Izvor: Rasejanje.info
