Istorijski arhiv Beograda preneo je zanimljivu priču i fotografiju sa proslave Velike Gospojine u manastiru Rakovica, zabeležene 28. avgusta 1932. godine. Praznik je tada okupio mnoštvo vernika, ali je izvan manastirskih zidina vladao sasvim drugačiji svet — vašarska vreva, muzika, ringišpili i nastupi zabavljača.
U nastavku prenosimo svedočanstvo iz lista Politika, objavljeno 29. avgusta 1932. godine, o danu kada su se na istom mestu susreli molitva, tišina manastira i živopisni vašar pred njegovim vratima.
Vašar u Rakovici prilikom obeležavanja praznika Uspenje Presvete Bogorodice (Velika Gospojina), slave manastira Rakovica – mađioničar Miloš Radojković izvodi svoje veštine, 28. avgust 1932.
„Izjutra, u maloj crkvi, služio je službu Nj. Sv. Patrijarh g. Varnava, uz asistenciju više sveštenika i manastriskog bratstva. Na jektenije je odgovaralo Zanatlisko pevačko udruženje iz Zemuna. Po svršenoj službi, Nj. Sv. Patrijarh povukao se u manastirski konak. A svet je ceo dan proalzio kroz crkvicu, palio voštanice, celivao ikone, klečao, ležao na pločama… Ceo put do manastira bio je pun sveta. Jedva se prolazilo. Kod manastirskog ulaza sedeli su prosjaci sa harmunikama, starci belih, prljavih brada, i jedna žena bez ruku, koja je očajno bogoradila i krstila se svojim patrljcima… Napolju su bile šatre, muzike su svirale, bio je vašarski žagor.
A kad se ušlo iza manastirskih zidina, bio je mir i ljudi su pobožno ulazili i izlazili iz crkve i obilazili grobove. U podne, pred ulazom u manastirsku crkvicu, veliki broj bogomoljaca klečao je skrušeno u uglas čitao molitve. Monasi su odvodili goste u konake… (…)
A izvan manastira bio je vašar. Šatre, ringišpili, muzika, kola. U žagoru, muzike su zaglušivale jedna drugu. U sredini je šator Miloša Radojkovića, ‘čoveka sa četiri sise’. U pohabanom žaketu, ćelav, sa sabljom isukanom u jednoj ruci i trubom u drugoj, on veli: – Unutra, ulazi, ova sablja ne seče. Dinar ulaz. Sada je kriza. Pre je bilo dva dinara… Nije ovo mečka. Mečka ne širi prosvetu. A ovde ćete videti glavu, koja, iako otsečena, govori; pa ćete videti, jednu bulu i čoveka koji ume da imitira, pa starog čika Mišu, koji izvodi razne manipulacije… Muzika svira…
U tom trenutku, u cirkusu zasviraju zurle i bubnji, a jedan Avgust na crven nos meće čekić od pet kilograma. I po neko od sakupljenog sveta uđe… – Teško ide, – kaže Miloš Radojković. – Da sam pokvaren, bio bi veliki čovek. Ovako, samo po novinama pišu o meni. Seosko sam dete, i to iz Homolja…”
„Slava manastira Rakovice”, Politika, 29. avgust 1932, br. 8728, str. 7.
Fotografija je publikovana u knjizi „Prizori Beograda između dva svetska rata: fotografije iz Ličnog fonda Mihaila S. Petrovića”, Istorijski arhiv Beograda, 2026, str. 141.
Izvor: Istorijski arhiv Beograda
