U završnom delu serijala „Nikola Tesla: devet teza” otvaraju se najintimnija poglavlja života velikog pronalazača — poslednje godine u Njujorku, smrt na pravoslavni Božić 1943. godine i sudbina rukopisa koji su nestali nakon njegove smrti.
Teze o Teslinoj vezanosti za brojeve, beskonačnosti i energiji povezuju nauku, porodična sećanja, legendu i ono što je ostalo nerazjašnjeno iza čoveka čije ideje i danas prevazilaze vreme u kojem je živeo.
Od oproštaja uz „Tamo daleko“ do pitanja šta se dogodilo sa delom njegovih beležaka, poslednji nastavak donosi priču o Tesli kao naučniku, usamljeniku, vizionaru — i čoveku koji je, kako je sam govorio, čitavog života uživao u igri.
TEZA 7 SEDMI JANUAR
Poslednjih godina, Tesla je živeo sam, u sobi 3327, na trideset trećem spratu Hotela Njujorker. Star, mršav, hranio se samo kuvanim povrćem, retko primao posetioce. Kad bi ipak nekog pustio unutra, tražio je da ostane na razdaljini od najmanje devedeset santimetara. Dane je provodio hraneći golubove na prozoru, naročito jednog belog, sa sivim vrhovima krila, i kako je sam rekao: „Voleo sam tu golubicu kao što čovek voli ženu, a i ona je volela mene”. Ta golubica mu je umrla 1922, godinama pre njegove sopstvene smrti, i Tesla je tada prijateljima rekao da oseća da je njegov životni rad završen.
Dugovi su ga pratili iz hotela u hotel. Kad bi račun postao prevelik, jednostavno bi se preselio u sledeći. 1925, sopstveni patentni advokat ga je tužio za nekih devet stotina dolara duga. Vestinghaus kompanija, da bi spasila starog čoveka javnog poniženja i beskućništva, dala mu je penziju od sto dvadeset pet dolara mesečno, od toga je plaćao sobu u Njujorkeru, do kraja.
Na svoj osamdeset šesti rođendan, 1937, udario ga je taksi na ulici. Odbio je lekarsku pomoć.
Noć sedmog januara 1943, umro je sam, u snu, u svojoj sobi. Sobarica Alis Monahan je tek narednog dana, 8. januara, ignorišući tablicu „ne uznemiravaj” koju je sam okačio na vrata dva dana ranije, ušla i pronašla telo. Pronađen je go, osim čarapa na nogama. Lekar je kao uzrok smrti utvrdio koronarnu trombozu.
Njegov sestrić Sava Kosanović, tada jugoslovenski ambasador u Vašingtonu, požurio je u hotel čim je čuo vest. Telo je već bilo odneto. I još nešto, činilo mu se da je neko, pre njega, već prekopao po ujakovim beleškama. Bio je u pravu: predstavnici američke vlade, Office of Alien Property, stigli su prvi, tražeći tragove takozvanog „zraka smrti” o kome je Tesla godinama pričao, iz straha da bi ta tehnologija mogla pasti u pogrešne ruke usred svetskog rata. Od osamdeset sanduka koje je porodica na kraju, posle godina borbe, dobila pravo da prenese u Beograd, 1952, stiglo je samo šezdeset. Dvadeset sanduka nikad nije pronađeno.
Tri dana posle smrti, 10. januara 1943, gradonačelnik Njujorka, Fjorelo La Gvardija, pročitao je uživo, na njujorškom radiju, oproštajnu reč koju je napisao Luis Adamič, i dok je čitao, u pozadini su svirale dve pesme. Jedna je bila „Ave Marija”. Druga, „Tamo daleko”, srpska pesma o vojnicima koji umiru daleko od svoje zemlje, čežnji za domom koji se možda nikad više neće videti.
Čovek koji je osvetlio Bafalo, umro je sam, siromašan, bez ijednog rođaka pored sebe u poslednjim trenucima, a ipak je čitav grad, preko radio talasa, zastao da ga otprati pesmom njegovog naroda.
TEZA 8 BESKONAČNA OSMICA
Četrdeset dve godine posle Tesline smrti, u jednom dvorištu daleko od Like, jedna žena, Smiljana, iz mesta Smiljan gde je sve počelo, sedela je sa svojim unukom i prstom crtala broj po dlanu svoje ruke.
Nije znala da piše. Život joj nije dao tu priliku, kao ni Đuki, Teslinoj majci, decenijama pre nje, iz istog kraja, iste zemlje koja je rađala žene pamtljivije od ijedne knjige koju nisu mogle da pročitaju. „Ovo je jedini broj koji znam da napišem”, rekla je. Osmica. I onda, gotovo kao da otkriva tajnu koju je oduvek nosila a tek sad odlučila da podeli: „Kad je pogledaš, vidiš znak za beskonačno”.
Njen unuk joj je odgovorio da je u pravu: „Bako, položena osmica je znak za beskonačno”. Ona se nije iznenadila. „Pa i ja, nepismena, vidim da se ta osmica preplice i nema kraj, vodeći pravo do onog veličanstvenog broja.”
Tog veličanstvenog broja, devet, koji je, ispostavlja se, opsedao i Teslu, na drugom kraju veka, na drugom kraju okeana, čovek koji je tri puta obilazio zgradu pre ulaska, jeo sa osamnaest salveta, umro u sobi čiji se brojevi svode na tu istu cifru.
Šta je to u ovom kraju, u ovim ženama bez škole a sa pamćenjem dubljim od arhiva, što ih je vodilo istim putem do iste tačke? Slučajnost, kažu oni koji veruju samo u ono što se može izmeriti. Ali postoji i druga mogućnost, da neke istine ne čekaju obrazovanje da bi bile viđene. Da postoji neko unutrašnje oko, prisutno i u nepismenoj ženi koja crta prstom po dlanu, i u čoveku koji je razumeo struju bolje od ijednog savremenika, koje vidi ono što formalno znanje samo kasnije potvrđuje, rečima i jednačinama.
Beskonačnost, oborena na bok. Devetka, na kraju svakog ciklusa. I dve žene, generacijama razdvojene, istog kraja, istog jezika kog nisu znale da zapišu, koje su, svaka na svoj način, dotakle isto mesto do kog je i on stigao, samo zaobilaznim, dužim putem kroz nauku.
Možda istina ne pita kako dolaziš do nje. Samo pita da li si spreman da je prepoznaš kad stigne.
TEZA 9 ŠTA ZNA SAMO ON
Nikola Tesla je verovao da je svet ispunjen beskonačnom energijom, da sve što postoji, od najsitnijih čestica do zvezda, poseduje sopstvenu frekvenciju i vibraciju, da svaki objekat i svako živo biće ima svoju prirodnu frekvenciju. Razvio je teoriju o „energiji iz medijuma”, verovao je da je prostor oko nas ispunjen slobodnom energijom koju je moguće direktno prikupiti i koristiti, bez potrebe za fosilnim gorivima. Smatrao je da univerzum ima samo jednu osnovnu supstancu i jednu vrhovnu energiju, koja se manifestuje kroz bezbroj oblika života i materije.
Postoji priča, legenda, ne zapisana njegovom rukom, koja kaže da je jednom rekao: čestice svetlosti su pisane note, munja može biti cela sonata, hiljadu gromova je koncert, a za taj koncert je on stvorio munju, koja se može čuti čak i na ledenim vrhovima Himalaja. Ne znamo da li je to njegova rečenica, ili nešto što su drugi, kasnije, stavili u njegova usta jer je to upravo ono što bi on, čini se, mogao reći.
Ali ovo jeste rekao, i to je dokumentovano, na više nezavisnih mesta: „Napišite da se gospodin Tesla igrao. Igrao se čitav život i uživao u tome”
A tog pravoslavnog Božića 1943, sedmog januara, kad je umro, iz njegove sobe je odneto osamdeset sanduka beleški, planova, godina rada. U Beograd, deceniju kasnije, posle duge borbe njegove porodice, stiglo je samo šezdeset. Dvadeset sanduka nikad nije pronađeno. Američka vlada je tražila tragove oružja koje je, kažu, moglo da obori deset hiljada neprijateljskih aviona sa neba, i taj strah da bi ta znanja mogla pasti u pogrešne ruke pratio je decenije Hladnog rata, sve do programa “Zvezdani ratovi” osamdesetih. Tek 2016, posle zahteva po Zakonu o slobodi informacija, FBI je oslobodio deo tih dokumenata. Ostatak, ako uopšte postoji, ostaje tamo gde je sakriven, ili izgubljen, ili namerno zadržan, niko van onih koji su ga uzeli ne zna sa sigurnošću.
Ako je njegova lična energija samo transformisana i pomerena u drugi prostor, onda možemo da očekujemo povratak te energije, kad čovečanstvo zasluži da neko, posle sto ili više godina, shvati šta je hteo da nam kaže, i obdari nas objašnjenjima koja smo izgubili istog dana kad je on otišao.
Gospodine Nikola Tesla, hvala Vam što ste se igrali. A pošto je ovo upravo deveti deo ove priče, moje reči su suvišne, znam da ćete se vratiti i završiti priču koja pripada samo Vama i broju devet.
Foto obrada/dorada: D. Madjerčić
Za portal Rasejanje.info Dušan Madjerčić – https://www.patreon.com/DukeNiko
