Danas je tačno 100 godina od smrti velikog srpskog vojskovođe Živojina Mišića, koga su nagradili čak i Francuzi i Englezi. Često se citira njegov čuveni citat, doduše samo drugi deo „Život je večita borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!“. Njegovoj strategiji i hrabrosti divili su se mnoge i dive se i dan danas a njegov način vođenja Kolubarske bitke je ušao u istoriju ratovanja kao jedinstven primer da se vojska, kojoj je predviđen potpun slom, za kratko vreme reorganizuje, pređe u kontraofanzivu i nanese neprijatelju odlučujući poraz. Taktika pregrupisavanja samo I armije i koncentrisanog udara na VI armiju (koja je bila razvučena na širokom frontu) koju je izveo Živojin Mišić danas se izučava na vojnim školama širom sveta.
Rođen je u Struganiku kod Mionice 19. jula 1855. a umro na današnji dan 20. januara 1921. 40 godina je službovao je u vojsci. Učestvovao je srpsko-turskim ratovima (1876—1878), kao pitomac-narednik, a kasnije potporučnik. Bio je srpski i jugoslovenski vojvoda. U srpsko-turskim ratovima stekao je prva ratna iskustva. Završio je četvorogodišnju Artiljerijsku školu, pa Austro-ugarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku. Učestvovao je i u kratkotrajnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine.
Predavao je strategiju na Vojnoj akademiji šest godina. Nakon majskog prevrata bio je primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika. Smatran je naime, previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića. U toku četiri decenije službovanja u vojsci, ukupno tri puta je bio penzionisan. Nakon prvog penzionisanja 1909. godine je reaktiviran, tokom aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom. Tada je išić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-ugarskom. Putniku je Miši bio desna ruka i u Balkanskim ratovima, a posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala.
Predlog njegove strategije imalo je presudan uticaj i na konačan ishod odlučujuće bitke na Bregalnici tokom Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan na isti način zaslugom oficira pripadnika Crne ruke, da bi ga ponovo vratili u službu pred početak Prvog svetskog rata.
„Poslovima rukuje oprezno, a izvodi ih drsko. Ima potrebnu odlučnost u stvarima gde ne sme biti kolebanja. Iako jak individualista, ne iskače iz kruga delatnosti dok same prilike na to izazovu. Mišić je veliki optimista; čak ni u najcrnjim prilikama ne gubi veru i nadu u poboljšanje situacije“, govorio je vojvoda Radomir Putnik o svom saborcu i saradniku vojvodi Živojinu Mišiću.
Pred kraj rata u junu 1918. godine zamenio je formacijsko mesto sa generalom Bojovićem i postavljen je za načelnika štaba Vrhovne komande. Komandovao je srpskom vojskom prilikom proboja Solunskog fronta u septembru iste godine, i za dva i po meseca je oslobođena Kraljevina Srbija. Ostale su upamćene i njegove reči pred proboj Solunskog fronta (13.septembra 2018.) „Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom, od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu“.
Nosilac je najviših vojnih priznanja. Povodom obeležavanja 100. godišnjice smrti vojvode Živojina Mišića u kompleksu beogradskog Novog groblja održano je komemorativno okupljanje.
Prenosimo deo iz Vikipedie o poslednjih mesecima Živojina Mišića:
Posle demobilizacije 5. maja 1920. godine, Vrhovna komanda je preimenovana u Glavni generalštab vojske i mornarice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Vojvoda Mišić je postavljen za prvog načelnika novostvorenog generalštaba. Iako već bolestan, prihvatio se nove dužnosti. Jednoga dana vrhovni komandant regent Aleksandar svratio je u njegovu kancelariju koja se tada nalazila u zgradi Vojne akademije i zatražio je da mu vojvoda Mišić odmah saopšti detaljne podatke o nekoj malo važnoj stvari. U izvesnoj meri iznenađen, vojvoda je pozvao svog ađutanta i izdao naređenje da mu potrebni podatak pronađe u arhivi i dostavi. Ova Mišićeva odluka iznenadila je regenta, pa je on sav crven od stida u licu uzviknuo:
- Pa zar vi o tome ne znate?
Vojvoda je odgovorio: „To je takva kaplarska sitnica da ja nju ne samo da ne mogu nego i ne treba da pamtim“.
Izuzetno uvređen regent Aleksandar je počeo da viče:
- Zar je to sitnica kad ja tražim!
Mišić je nastavio u svom stilu da mu prkosi hladnokrvno odgovarajući: „Ma ko da je traži to je sitnica, i ja to ne znam“.
Regent Aleksandar je pavši u vatru prosiktao:
- Ne znate! A šta vi znate? Vi ništa ne znate! Ništa!
Vojvoda Mišić je začuđeno, ali opet u svom stilu odgovorio: „Ja ništa ne znam? Pa zar vi to tek sada vidite, posle Mionice i posle Suvoborske i Kolubarske bitke, posle Bitolja i Kajmakčalana, posle Dobrog Polja i zarobljavanja maršala Makenzena i posle Slovenije. Vidi se koliko ste vi vidovit kada tek sada zapažate da ja ništa ne znam. Čudim se i ne mogu dovoljno da se načudim što me još držite i trpite na ovom mestu. Postarajte se da za ovo mesto nađete pogodnije lice koje više zna, a ja onako mislim da mi ovde više nije mesto“.
Vidno iznemogao i skrhan, uskoro je pao u bolesničku postelju. Ubrzo je upućen na lečenje. Tokom lečenja u Parizu odlučio je da napiše svoje memoare, koji bi poslužili budućim naraštajima. Memoare nije uspeo da dovrši, jer ga je tokom lečenja posećivao princ Đorđe, sa kojim je vodio beskonačno duge razgovore. Pošto su lekari konstatovali da je bolest uzela takav mah da je njegov oporavak bio bezizgledan, vojvoda Mišić je odlučio da se vrati u Beograd. Smešten je u Vračarski sanatorijum,[d] gde je bio okružen najtoplijom lekarskom pažnjom. Četrnaest meseci se borio sa opakom bolešću, za koju nije bilo leka. Dok se nalazio u sanatorijumu, primio je iz čitave zemlje mnogobrojne pozdrave i želje za brzo ozdravljenje. Većnici gradske skupštine Zemuna doneli su odluku da vojvodu Mišića proglase za građanina svoga grada. Vojvoda je toliko bio dirnut tom pažnjom i počašću koja mu je ukazana, da je svoju radost i duboku zahvalnost izrazio Zemuncima u opširnom pismu, u kojem je na kraju istakao: „Sa zadovoljstvom primam to odlikovanje i šaljem svojim sugrađanima svoje poštovanje i pozdrave“.
Foto: Vikipedia
Na Petrovdan, 12. juna 1920. godine, regent Aleksandar ga je, posle liturgije u crkvi sv. Petra u Topčideru, sa odredom vojske posetio u Sanatorijumu i tom prilikom održao govor u kome je obolelom bojnom vojvodi, ovog puta biranim rečima odao najveće priznanje za predanu službu otadžbini, za velike vojne zasluge, posebno za kolosalno komandovanje trupama u proboju Solunskog fronta, u toku solunske ofanzive i oslobađanju otadžbine 1918. godine. Potom je mešoviti odred vojnika pred Sanatorijumom održao defile u čast vojvode Mišića. Nakon ove počasti, narednih dana počele su tegobe, koje su ozbiljno narušile vojvodino zdravlje. Poslednja tri dana pred svoju smrt, dobio je visoku temperaturu, koja mu je prouzrokovala otoke na žlezdama. Iako se tokom dugog bolovanja stoički držao, 19. januara su nastupile ogromne komplikacije. Potpuno iznuren, sa oslabljenim radom srca i plućnim endemom, lekari, pokušavajući da mu spasu život, su se u jednom trenutku odlučili da mu ubrizgaju kamfor u krvotok. Iako bunovan, ali pri svesti, kada je video šta se dešava sa njim uzviknuo je: „Zar je već dotle došlo?“. Sve bolničare je u bunilu, ali ipak kol’ko tol’ko svestan, nazivao svojom decom. Poslednji dan njegovog života u četiri sata ujutro nastupila je poslednja bunovna kriza, tada je vojvoda u nekoliko mahova izgovorio: „Oh, kukavcu meni!“
Vojvoda Živojin R. Mišić je preminuo u Beogradu 20. januara 1921. godine u 5.30 časova pre podne. Tog jutra vojvoda se obeznanio, izgovarajući pritom poslednje reči sa teškim bunilom u kome je sanjao neki od njegovih sjajnih bojeva te je izgovorio: „Opšta situacija je dobra. Oni se povlače…“
Na vest o smrti izdato je službeno saopštenje, da je nosilac najviših srpskih i stranih odlikovanja zauvek sklopio oči u Vračarskom Sanatorijumu u svojoj 66. godini, posle duge i teške bolesti. Smrt slavnog vojskovođe i najpopularnijeg vojnika Srbije, duboko je potresla sve građane.
„… Suze su navirale prekaljenim ratnicima njegove Prve armije i celokupne Vrhovne komande, koji su pod njegovom komandom jurišali kao risovi. Umro je najveći vojnik naše istorije, o njemu znaju Rudničke i Suvoborske gore i Makedonski klanci, brda i doline o njemu pričaju sve naše bučne i bistre reke. Na pobedonosnim krilima njegove legende ime mu se pronelo i van granica naše otadžbine.“
Odlomak iz novine Tribuna posvećene preminulom Živojinu Mišiću.
Po rešenju Ministarskog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, organizovana je državna sahrana. Kovčeg sa telom vojvode Mišića bio je izložen u velikoj dvorani Oficirskog doma. Celo prepodne 21. januara, nepregledne kolone naroda stajale su pred oficirskim domom i u mimohodu prolazile pored kovčega i odavale poslednju poštu slavnom bojnom vojvodi. Sahrana je održana uz velike građanske i vojne počasti 22. januara 1921. godine, a njoj su prisustvovali prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević, članovi kraljevske vlade, predstavnici skupštine, oficirskog kora i glavnog generalštaba, ratni drugovi, delegacije savezničkih zemalja, porodica, sveštenstvo i nekoliko stotina hiljada građana. Tačno u 10 časova pogrebna povorka je krenula ispred Oficirskog doma prema Sabornoj crkvi. Izgledalo je kao da se ceo Beograd kreće u njoj. Opelo Vojvodi je služio patrijarh srpski Dimitrije sa episkopom Irinejom i mnogobrojnim sveštenstvom. Patrijarh se u ime crkve zahvalio Vojvodi na njegovoj ljubavi i požrtvovanju za veru i otadžbinu. U crkvi su još govorili Ministar vojske i mornarice general Branko Jovanović koji se u ime ostalih ministara i celokupne vojske oprostio sa vojvodom, i dr Ivan Ribar, predsednik ustavotvorne skupštine, koji je neizmernu žalost izrazio rečima: „Ustavotvorna skupština, svesna svoje velike zadaće i odgovornosti, imaće u svom radu uvek pred očima sve one žrtve koje su uložene za naše narodno oslobođenje… Vojvoda Mišić je jedan od stvaralaca naše države i oslobodilaca našeg naroda. I zato će njegovo delovanje biti ispisano zlatnim slovima u našoj istoriji. Smrću vojvode Mišića izgubili smo odličnog narodnog radnika, koji je svojim besmrtnim delima ostavio večni spomen u svome narodu. Večna slava i pomen velikom vojvodi Mišiću!“
Sahrana Živojina Mišića
Foto: Vikipedia
Pred crkvom je govorio general Petar Pešić, koji je izjavio duboki bol za gubitkom vojvode Mišića. Povorka je dalje nastavila kretanje prema zgradi Beogradskog univerziteta gde se oprostio i dr Nikola Vulić. On je u svom govoru izneo da su vojvodine zasluge bile i da će biti dragocene vrednosti piscima Istorije novog vremena. Na Terazijama u ime ratnih invalida oprostilo se celo udruženje i njen predstavnik rezervni major-invalid Miodrag Stefanović, zahvaljujući se svom dičnom vojskovođi. Nakon dolaska na Novo groblje od svog druga su se oprostili inžinjerski pukovnik Svetislav Isaković i general Đorđe Mihailović (pripadnici XI klase Artiljerijske škole, 3. i 18. u rangu). Pred samo spuštanje Vojvodinog kovčega u grob, pesnik Vojislav Ilić Mlađi, pročitao je pesmu Nad grobom Vojvode Mišića, koju je sam napisao. Tako je vojvoda Živojin Mišić. kao najveći vojskovođa, zajedno sa njegovom slavom ovekovečenom Prvom armijom i celokupnom Vrhovnom komandom, ušao u istoriju svog naroda. Spomenik mu je otkriven 3. decembra 1922. godine, a slavni 17. pešadijski puk je poneo ime Vojvode Mišića.
