Foto: arhiva Muzej ViD
Na današnji dan, 7. februara 1864. godine umro je reformator srspkog jezika, tvorac novog pravopisa i književnog jezika i jedna od najznamenitijih ličnosti srpske kulture. Vuk je napravio fantastičan preokret u srpskoj literaturi, koja je od njegovog vremena dobila izrazito narodno i nacionalno obeležje. Učinio je da srpske narodne pesme, kultura i istorija ostanu poznate širom Evrope, održavane su mnoge literarne večeri posvećene srpskoj narodnoj poeziji. Bogatstvo jezika i kulture svoga naroda širio je među mnogim uglednim ličnostima Evrope toga doba. Univerzitet u Jeni ga je proglasio počasnim doktorom filozofije.
Poslednji dan Vuka Karadžića
Zima 1864. Iako bolešljiv, Vuk je okapavao nad rukopisima ne bi li još što od smrti oteo, kako je imao običaj reći. Jeo je malo, a krajem januara, desetak dana pred smrt, molio je prijatelja iz Zemuna da mu pošalje recept kako se spravlja kapama.
Kao da je kraj slutio: profesoru književnosti, Rusu V. M. Kaškadamovu, diktirao je početkom februara te godine pismo za ministra prosveta U Peterburgu: „već umirući”, kako napominje, istakao je privrženost jednoplemenoj i jednovernoj Rusiji, uz molbu da se njegova penzija prenese na ženu i kćer mu, i da im se pomogne u štampanju nove knjige, pesama valjda.
Te prve februarske nedelje Vuk je, kao i obično radio. „Do pred podne”, po rečima Aleksandra Sandića, „kazivaše, po svom običaju, nešto u pero svojemu pisaru i čitaču Tirolu. Uto je došao poznati bečki lekar profesor Jozef Škoda, pregleda ga i naredi da se starac mane posla”. Po ručku Vuk je prilegao i zaspao „ko okupan”.
Predveče, oko četiri sata, prenuo se žedan, prizvao Minu i poželeo vode sa lovćenskog izvora Korita Ivanbegovih: da se nje napije – rekao joj je – čini mu se „namah bi ozdravio”. Zatim je u slast ispio čašu bečke vode što mu kći prinese. „Pogleda po sobi: zape očima za krasne gusle javorove vrh postelje svoje s pročelja o zidu. Klonu glavom na uzglavlje i, misliš, zaspa, a ne da je izdahnuo.”
Dopisnik „Srpskog dnevnika” pak piše da je Vuk bolovao, „kao što stari ljudi obično boluju, od slabosti, pravo bolestan ne beše. Vuk je – nastavlja on – ceo dan bio van postelje i uveče oko 6 sati započe čitati petu knjigu pesama, koju je pripravio da izda, i u čitanju zaspa na veki.”
Po zabeleškama kćeri Mine, poslednji Vukovi trenuci protekli su drukčije. Imao je velike bolove. Žedan, u bunilu, tražio je krastavce iz svog brdovitog zavičaja. „Traje li još uvijek ista noć? Neće nigda proći”, buncao je. Minu je nazivao sokolom. „Stalno čujem kako oko mene udaraš svojim krilima.” A pre nego što je legao u krevet, rekao je: „Sjutra me nećete u njemu zadržati”. Zahtevao je da mu donesu korekture i dodao: „Žuri mi se. Što se zimi ne svrši, nikad se to neće uraditi. U proleće moram ponovo putovati.”
U bečkom Protokolu umrlih zabeleženo je: 7. februara 1864: Vuk Stefanović Karadžić, doktor, vitez ruskog odreda sv. Ane 2. klase s carskom krunom… „oženjen, pravoslavne vere; mesto rođenja – Tršić u Srbiji, mesto boravka i mesto smrti – Beč, Marokanergase 3. Uzrok smrti – edem pluća”.
Ovako je Golub Dobrašinović, najbolji savremeni poznavalac života i dela Vuka Karadžića opisao smrt Vuka Karadžića u delu „Vuk u slici i reči”
Grob Vuka Karadžića se nalazi u Sabornoj crkvi u Beogradu koja je bila jedna od najvažnijih crkava u Kraljevini Srbiji. Ona je sagrađena i dekorisana sredinom XlX veka, a u njoj su sahranjeni i Miloš i Mihailo Obrenović, kao i Dositej Obradović i Đuro Daničić.
