Predstavnici Muzeja Vuka i Dositeja na svojoj Fejsbuk stanici preneli su interesantan tekst Aleksandre Vuletić iz Istorijskog instituta u Beogradu o uvođenju vakcinacije u Srbiji. Uz komentar u središtu pažnje i danas prenosimo tekst u celini:
U prvoj polovini XIX veka najsmrtonosnije zarazne bolesti u Srbiji bile su kuga, kolera i velike boginje. Protiv kuge se borilo karantinom, protiv kolere radom na zdravstvenom prosvećivanju stanovništva, dok je protiv boginja počela da se sprovodi vakcinacija po metodu koji je krajem XVIII veka primenio engleski lekar Edvard Džener. Smatra se da je prva osoba u Srbiji koja je primila vakcinu protiv boginja bio trogodišnji knežević Mihailo, sin kneza Miloša. Njega je 1826. godine vakcinisao knežev lični lekar, Italijan Vito Romita. Praksa vakcinisanja bila je, izgleda, prisutna i u narodu. U pojedinim selima se u to doba pominju „vešte žene”, koje su „boginje kalemile srebrnom iglom sa dečijih krasta”.
Pravila o kalemljenju boginja kojima je predviđeno vakcinisanje celokupnog stanovništva izdata su 1839. godine. U uvodu je naglašeno da se „kalemljenje boginja za blagostanje naroda uvesti želi” i da će se u tu svrhu koristiti najsavremeniji metod – vakcinisanje kravljim boginjama, koji se primenjuje u svim „izobraženim”, tj. civilizovanim državama. Vakcinaciju je trebalo da sprovode okružni lekari uz prisustvo okružnih načelnika i sveštenika, u periodu od aprila do oktobra: „Za pelcovanje krasta gazdinska i varoška deca da plaćaju po cvancik, a deca seoska iz nahije po pola cvancika, sirotinjsku pak moraju pelcovati bez plaće“.
U proces vakcinacije bila je uključena i crkva – sveštenici su bili dužni da bar jednom u tri meseca za vreme službe opomenu narod na potrebu vakcinacije, kao i da sastavljaju protokol nevakcinisanih i dostavljaju ga vlastima. Crkva je bila instrument koji je država koristila u prosvetiteljske svrhe. U početku, narod je bio nepoverljiv prema ovoj novotoriji. Ali, kako kažu izvori, kad su videli da vakcinisane bolest zaobilazi, vakcinu su sve više prihvatali. (Aleksandra Vuletić, Istorijski institut Beograd)
