U Inzbruku na rodnoj kući Diane Budisavljević postavljena spomen ploča, na kojoj se pominju srpska deca

Članovi SPOJI su se zahvalili gradu na postavljanju spomen ploče, razumevanju, kao i odlučnosti grada Inzbruka da se „suprotstavi tamnim stranicama Drugog svetskog rata i da je spreman da sprovodi savremenu i u javnom prostoru prisutnu kulturu sećanja“

Sedmog aprila ove godine grad Inzbruk je postavio spomen ploču na rodnu kuću Diane Budisavljević rođene Obekser u Ulici Marije Terezije. Postavio je, za sve Srbe, željeni tekst: „Diana Budisavljević iz Inzbruka spasila je  za vreme Drugog svetskog rata uz pomoć svojih saradnica i saradnika više hiljada pretežno srpske dece iz koncentracionih logora fašističkog ustaša režima i tadašnjoj „Nezavisnoj državi Hrvatskoj“.

Njeno humanitarno zalaganje je ovde u njenom rodnom gradu postalo poznato tek više godina posle njene smrti. Ovom spomen-pločom na njenoj rodnoj kući obeležava grad Inzbruk sećanje na ovu hrabru ženu”.

Za članove Srpske pravoslavne omladine Inzbruk (SPOJI) ovo je „istorijski trenutak za naš narod“ pošto je po njihovom saznanju „prvi put da u poslednjih 20 do 30 godine da se i naše žrtve uvažavaju i spominju na jednom javnom mestu na Zapadu“.

Članovi Spoji su pre 11 godina i pokrenuli inicijativu da se na rodnoj kući Diane Budisavljević, koja je tokom Drugog svetskog rata sa svojim saradnicima spasila 15.536 dece (od kojih je preko 12.000 preživelo) iz ustaških logora smrti u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, postavi spomen ploče. I kada se grad složio ali nije natpisa da su pretežno spavana srpska deca, ponovo je usledila velika aktivnost članova SPOJI, podržana od episkopa Andreja i srpskog ambasadora u Beču.

Predstavnici SPOJI uputili su juče pismo zahvalnosti gradonačelniku Inzbruka Geogru Velijem, članovima Senata grada Inzbruka, predstavnicima Odbora za kulturu grada Inzbruka kao i građanima Inzbruka. U pismo između ostalog stoji i velika zahvalnost i hrabrost što su žrtve nazvane pravim imenom. „Kultura sećanja, istorija, kao i nauka i istraživački rad su žive forme koje su stalno u pokretu. Toga smo svesni i ukoliko se u godinama pred nama bude došlo do novih saznanja o ovoj tematici, bićemo prvi koji ćemo se zalagati za to da se i druge grupe žrtava punim imenom spomenu i dobiju svoje mesto na spomen-ploči. To je preduslov savremene kulture sećanja. Ne sme se generalizovati jer iz perspektive kulture sećanja, pogotovo u slučaju ratova, kao što je i Drugi svetski rat bio, nisu sva deca bila „samo deca“ i nisu svi ljudi bili „samo ljudi“. Mora postojati jasna razlika između počinilaca i žrtava uz koju ide objašnjenje iz kojih razloga su jedni bili počinioci, a oni drugi žrtve. Ukoliko žrtve ne nazovemo svojim pravim imenom, to bi značilo da na kraju počinioci ipak odnose pobedu, te bi i cilj jedne savremene kulture sećanja bio znatno promašen“.

Pismo prenosimo u celosti:

Poštovani gospodine gradonačelniče, 

Poštovani članovi Senata grada Inzbruka,

poštovani članovi Odbora za kulturu grada Inzbruka,

poštovane dame i gospodo,

drage sugrađanke i sugrađani,   

Ovim pismom želeli bismo da Vam srdačno čestitamo na postavljanju spomen-ploče za Dianu Budisavljević (devojački Obekser) i njene pomagače na „Obekser-Hausu“ u ulici Marije Terezije, jer ste tako, posle 11 godina od prve inicijative za postavljanje ploče na njenoj rodnoj kući, stavili istorijsku tačku na ovo poglavlje. Međutim, to ne znači da je time stavljena tačka na aktivno zalaganje za sećanje na sve u vezi s „Akcijom Diana Budisavljević“. Naprotiv, kroz prošlogodišnje odluke za preimenovanje postojećeg gradskog vrtića po Diani, kao i za konačno postavljanje spomen-ploče Vi ste dokazali da je naš grad Inzbruk odlučan u tome da se suprotstavi tamnim stranicama Drugog svetskog rata i da je spreman da sprovodi savremenu i u javnom prostoru prisutnu kulturu sećanja. Pri tome je grad Inzbruk, na čelu sa gradonačelnikom Georgom Vilijem, sve uradio ispravno, iako put do realizacije ove spomen-ploče od samog početka nije bio nimalo lak.

Kada smo 2010. godine zajedno sa Socijaldemokratskim pokretom oslobodilaca Tirola pokrenuli prvu inicijativu i pokušali da izdejstvujemo postavljanje spomen-ploče na „Obekser-Hausu“, nismo bili veoma uspešni. Iz te prve inicijative rodile su se nove ideje kako bi se mogla odati počast i održati sećanje na Dianu u Inzbruku, ali je spomen-ploča „zaboravljena“ dok grad Inzbruk početom 2020. godine tu ideju nije ponovo oživeo. Došlo je do prvog nacrta teksta, koji nije bio baš „najsrećnije“ formulisan zbog čega je usledila višemesečna javna diskusija za koju nismo bili baš „neodgovorni“. U tim trenucima grad Inzbruk je pokazao svoju pravu veličinu, tako što nije jednostavno odbijao primedbe, već je našao sluha i empatije i upustio se u diskusiju, koja se kasnije ispostavila kao veoma fer i konstruktivna. 

Da navedemo samo neke od učesnika tog dijaloga, a među kojima su bili eksperti kao što su hrvatska istoričarka dr Nataša Mataušić (od 1999. članica Upravnog odbora i prethodno dugogodišnja predsednica Spomen-područja Jasenovac), istoričarka Jasmina Tutunović-Trifunov (Muzej žrtava genocida Beograd), srpski istoričar dr Milan Koljanin (Institut za savremennu istoriju Beograd), koji su još jednom nakon dugogodišnjeg istraživanja potvrdili da je trenutno naučno i istorijsko saznanje to da je Diana zajedno sa svojim pomagačima uspela iz logora smrti u tadašnjoj fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj da spasi preko 10.000 srpske dece i pred sam kraj rata dvoje hrvatske dece partizana. Svoj doprinos diskusiji dali su i eksperti za kulturu sećanja, pisci i preživeli logoraši, kao što su mr Andreas Baumgartner (predsedavajući Međunarodnog Mauthauzen komiteta), austrijski istoričar dr Horst Šrajber, dr Vilhelm Kues (autor prve knjige na nemačkom o Dianinoj akciji – „Dianina lista“), gospođa Jelena Radojčić i gospodin Dušan Jerinić (oboje ih je Diana spasila od genocida) kao i Udruženje logoraša Jasenovca, koji su zagovarali jasno imenovanje žrtava, kao i formulisanje teksta koje je zasnovano na istorijskim činjenicama i najnovijim naučnim saznanjima. 

Bilo je nažalost i prigovora koji nisu bili potkrepljeni istorijskim i naučnim argumentima, koji su imali za cilj da celokupnu situaciju politizuju i steknu jeftine političke poene. Zato smo i veoma svesni zbog čega je za konačnu formulaciju teksta na spomen-ploči kao i za usvajanje odluke o istom trebalo preko pola godine, te je tek u novembru 2020. do toga i došlo. Takođe i na ovom mestu grad Inzbruk je učinio ispravne korake jer je, koliko je nama poznato, zatražio i dodatno mišljenje nezavisnih eksperata. 

Rezultat je spomen-ploča koja je, posle 11 godina, konačno otkrivena 7. aprila 2021. na „Obekser-Hausu“, čiji je tekst po mnoštvu eksperata najbliži istorijskim i naučnim saznanjima do kojih se do dana današnjeg došlo. To zaslužuje takođe veliku pohvalu, jer nije slučaj u svim gradovima da se spomen-ploče i spomenici postavljaju posle ovako detaljne analize.   

Kultura sećanja, istorija, kao i nauka i istraživački rad su žive forme koje su stalno u pokretu. Toga smo svesni i ukoliko se u godinama pred nama bude došlo do novih saznanja o ovoj tematici, bićemo prvi koji ćemo se zalagati za to da se i druge grupe žrtava punim imenom spomenu i dobiju svoje mesto na spomen-ploči. To je preduslov savremene kulture sećanja. Ne sme se generalizovati jer iz perspektive kulture sećanja, pogotovo u slučaju ratova, kao što je i Drugi svetski rat bio, nisu sva deca bila „samo deca“ i nisu svi ljudi bili „samo ljudi“. Mora postojati jasna razlika između počinilaca i žrtava uz koju ide objašnjenje iz kojih razloga su jedni bili počinioci, a oni drugi žrtve. Ukoliko žrtve ne nazovemo svojim pravim imenom, to bi značilo da na kraju počinioci ipak odnose pobedu, te bi i cilj jedne savremene kulture sećanja bio znatno promašen. 

To se u Inzbruku zahvaljujući ozbiljnom razmatranju tematike u vezi s „Akcijom Diana Budisavljević“ nije desilo, te možemo kao građani Inzbruka da budemo ponosni na naš grad i njegove zvaničnike, a uz to smo i sigurni u to da će ploča na njenoj rodnoj kući biti veoma prihvaćena od šire javnosti i da će imati značajan doprinos u sećanju na Dianu i njene pomagače, kao i da će poslužiti kao inspiracija za nastavak uspešne kulture sećanja kako u Inzbruku tako i u celoj Austriji.

U nadi da će uskoro doći i do zvaničnog otkrivanja spomen-ploče uz veći broj prisutnih, kao i da ćemo svi zajedno da se izborimo sa aktuelnom pandemijom, želimo Vam mnogo zdravlja, uspeha i jedinstva.