čuvena srpska proja
O tome šta se i kada jelo i pilo u Srbiji njegova vremena Vuk je zabeležio: „U cijeloj se Srbiji najviše jede hljeb kukuruzan. Istina da može svuda roditi i pšenica, ječam i raž; ali se sva žita, osim Mačve u kojoj se šeničan hljeb u sebicu (svakodnevno) jede, ne siju po mlogo, a i ko posije, više prodaje nego jede. Krompiri su od skoro poznati i vrlo se malo siju (više kao rijetkost nego potrebe radi), premda bi mogli biti od velike pomoći. Od povrća se najviše sije gra (pasulj), kupus i luk (bijeli i crni), potom rotkva, repa i blitva, a još manje grašak i sočivo. Kelj, kelerabu, mrkvu (žutu repu) i spanać gotovo niko i ne poznaje; ren raste sam po polju i samo se upotrebljava za lijek. Osim kukuruzna ljeba, srpska je obična rana uz post gra i luk, a na mrsku zimu kupus i slanina, a ljeti mlijeko, sir, jaja. Piće je obično voda. Vino se pije najviše na častima, i to kod bogatiji ljudi; a onako se uz jelo najviše pije šljivova rakija, koja je srećom vrlo meka i zato zdravlju nimalo ne udi. Najveća je čast na mrsku: ljeti pečeno jagnje a zimi prase, uz to pogača, medena rakija, i cicvara i gibanica; a na petku riba (to jest, kad se jede, jer se ni ona svagda uz post ne jede) i gra začinjen zeitinom. Po cijeloj Srbiji, osim ravne i barovite Mačve, može biti dobro vino kao i po Madžarskoj, ali danas slabo ko sadi vinograde da prodaje vino, nego samo pomalo za domaću potrebu. U Srbiji ima dosta lijepi jabuka, krušaka, trešanja, višanja, breskvi; ali se najviše sade i gaje šljive, te se od nji peče rakija. Orasi rastu sami, kao po đekojim mestima i kestenje, oskoruše i breskinje“.
Preuzeto sa stranice Muzeja Vuka i Dositeja
