Na današnji dan 1804. dogodila se „seča knezova“

Na današnji dan 4. februara 1804. godine dogodila se „seča knezova“, istorijski događaj kada su turske dahije pogubili u Valjevu kneževe Iliju Birčanina i Aleksu Nenadovića. Zarobljeno je i pogubljeno oko stotinu najpoznatijih ljudi toga doba, kneževa, hajduka, sveštenika, uglednih građana, domaćina..

Seča knezova je pogubljenje srpskih narodnih glavara 1804. godine koje su sprovele dahije. Cilj dahija je bio da pogubljenjem knezova spreče pobunu, ali je ona samo ubrzala izbijanje Prvog srpskog ustanka. Nakon povratka janjičara u Beogradski pašaluk, njihove vođe dahije su ubile Hadži Mustafa-pašu i preuzele vlast. Njih četvorica: Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić su podelila pašaluk na četiri dela i uvela diktaturu. Dahije su ukinule povlastice koje je sultan Selim III dao Srbima 1793. i 1794. godine, sami ubirali poreze i druge dažbine, sudili i presuđivali po svojoj volji.

Stanje u pašaluku stvoreno janjičarskim terorom uticalo je na ujedinjenje svih srpskih društvenih snaga (seljačke mase, starešinski i trgovački sloj) da se dignu na ustanak. U Zemunu se okupio veliki broj Mustafa-pašinih prijatelja, Srba i Turaka, među kojima je najaktivniji bio Petar Ičko, a na turskoj strani najviše se isticao nekadašnji pašin blagajnik Hasan-beg, na čijoj je strani bio i priličan broj spahija, koji su bili ugroženi od dahija. Oni su već u leto 1802. godine pokušali da organizuju neki veći pokret u pašaluku, ali su zbog prerane akcije oko Požarevca i ispod Avale, pretrpeli neuspeh.[1] Nakon ovog poraza, pritisak koji su dahije vršile na spahije bio je sve veći. Pobunjenici su već tada uputili pismo Carigradu u kojem traže pomoć sultana Selima III. Početkom 1803. godine sastalo se 12 knezova valjevske nahije, među kojima su se naročito isticali Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Na ovom sastanku odlučeno ja da se za 8 meseci podigne ustanak. Neke starešine iz Šumadije su se takođe sastale i donele sličnu odluku. Krajem iste godine Aleksa Nenadović je uputio jedno pismo austrijskom komandantu u Zemunu majoru Mitezeru, u kojem je konstatovano da su Srbi posvađali dahije i da će najverovatnije doći do oružanog sukoba između njih.

Ovo pismo je palo u ruke dahijama, koji su tek tada uvideli kakve je situacija u Beogradskom pašaluku. Bojeći se i austrijske intervencije u mogućem ustanku, dahije su organizovale pogubljenja starešina, 4. februara 1804. godine, u kojoj je pobijena većina istaknutijih Srba trgovaca, knezova, sveštenika, naročito onih koji su se istakli u borbi protiv janjičara i u Kočinoj krajini.

Izvor Vikipedia

Narodna epika je bila vrlo razvijena u doba Prvog srpskog ustanka i propratila je sve značajnije događaje iz ustaničkih borbi. Filip Višnjić u svojoj pesmi Početak bune protiv dahija ovaj događaj stihovima:

Bože mili! Čuda velikoga!

Kad se ćaše po zemlji Srbiji,

Po Srbiji zemlji da prevrne

I da druga postane sudija,

Tu knezovi nisu radi kavzi,;

Nit’ su radi Turci izjelice,

Al’ je rada sirotinja raja,

Koja globa davati ne može,

Ni trpiti Turskoga zuluma;

I radi su Božij ugodnici,;

Jer je krvca iz zemlje provrela,

Zeman doš’o valja vojevati,

Za krst časni krvcu proljevati,

Svaki svoje da pokaje stare.

Nebom sveci staše vojevati;

I prilike različne metati

Viš’ Srbije po nebu vedrome;

‘Vaku prvu priliku vrgoše:

Od Tripuna do svetoga Đurđa

Svaku noćcu mesec se vataše,;

Da se Srblji na oružje dižu,

Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.

Drugu sveci vrgoše priliku:

Od Đurđeva do Dmitrova dana

Sve barjaci krvavi idoše;

Viš’ Srbije na nebu vedrome,

Da se Srblji na oružje dižu,

Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.

Treću sveci vrgoše priliku:

Grom zagrmi na svetoga Savu;

Usred zime, kad mu vreme nije,

Sinu munja na časne verige,

Potrese se zemlja od istoka,

Da se Srblji na oružje dižu,

Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.;

A četvrtu vrgoše priliku:

Viš’ Srbije na nebu vedrome

Uvati se sunce u proljeće,

U proljeće na svetog Tripuna,

Jedan danak tri puta se vata,;

A tri puta igra na istoku.

To gledaju Turci Bijograci,

I na grada svi sedam dahija:

Aganlija i Kučuk-Alija,

I dva brata, dva Fočića mlada,;

Mehmed-aga i šnjime Mus-aga,

Mula Jusuf veliki dahija,

Derviš-aga gracki taindžija,

Starac Fočo od stotine ljeta,

Sve sedam se sastalo dahija;

Bijogradu na Stambol-kapiji,

Ogrnuli skerletne binjiše,

Suze rone, a prilike glede:

„Ala kardaš! Čudnijeh prilika“

„Ono, joldaš, po nas dobro nije.“;

Pa od jada svi sedam dahija

Načiniše od stakla tepsiju,

Zagrabiše vode iz Dunava,

Na Nebojšu kulu iznesoše,

Navrh kule vrgoše tepsiju,;

U tepsiju zv’jezde povataše,

Da gledaju nebeske prilike,

Što će njima biti do pošljetka,

Oko nje se sastaše dahije,

Nad tepsijom lice ogledaše;;

Kad dahije lice ogledaše,

Sve dahije očima viđeše,

Ni na jednom glave ne bijaše.

Kad to viđe sve sedam dahija,

Potegoše nadžak od čelika,;

Te razbiše od stakla tepsiju,

Baciše je niz bijelu kulu,

Niz bijelu kulu u Dunavo,

Od tepsije nek potroška nema,

Pa od jada svi sedam dahija;

Pošetaše brižni neveseli

Niz Nebojšu kulu Jakšićevu,

Odšetaše u kavu veliku,

Pak sjedoše po kavi velikoj,

Sve sjedoše po kavi velikoj,

Sve sjedoše jedan do drugoga,;

Starca Foču vrgli u začelje,

Bijela mu brada do pojasa,

Pak povika sve sedam dahija:

„K nama brže, hodže i ‘vaizi!

„Ponesite knjige indžijele,

„Te gledajte, što vam knjige kažu,

„Što će nama biti do pošljetka.“

Potekoše hodže i ‘vaizi,

Donesoše knjige indžijele;

Knjige glede, grozne suze rone,;

Dahijama ovako govore:

„Turci, braćo, sve sedam dahija“

‘Vako nama indžijeli kažu:

„Kad su ‘nake bivale prilike

„Viš’ Srbije po nebu vedrome,;

„Ev’ od onda pet stotin’ godina,

„Tad je Srpsko poginulo carstvo,

„Mi smo onda carstvo zadobili,

„I dva vlaška cara pogubili:

„Konstantina nasred Carigrada;

„Ukraj Šarca, ukraj vode ladne,

„I Lazara na polju Kosovu;

„Miloš ubi za Lazu Murata,

„Al’ ga dobro Miloš ne potuče,

„Već sve Murat u životu bješe,;

„Dok mi Srpsko carstvo osvojismo,

„Onda sebi vezire doziva:

„Turci braćo, lale i veziri!

„Ja umrijeh, vama dobih carstvo,

„Nego ovo mene poslušajte,;

„Da vam carstvo dugovječno bude:

„Vi nemojte raji gorki biti,

„Veće raji vrlo dobri bud’te;

„Nek je harač petnaest dinari,

„Nek je harač i trideset dinari;;

„Ne iznos’te globa ni poreza,

„Ne iznos’te na raju bijeda;

„Ne dirajte u njihove crkve,

„Ni u zakon, niti u poštenje;

„Ne ćerajte osvete na raji,;

„Što je mene Miloš rasporio,

„To je sreća vojnička don’jela:

„Ne može se carstvo zadobiti,

„Na dušeku sve duvan pušeći;

„Vi nemojte raju razgoniti;

„Po šumama, da od vas zazire,

„Nego paz’te raju k’o sinove,

„Tako će vam dugo biti carstvo;

„Ako l’ mene to ne poslušate,

„Već počnete zulum činit’ raji,;

„Vi ćet’ onda izgubiti carstvo. –

„Car umrije, a mi ostadosmo,

„I mi našeg cara ne slušasmo,

„Već veliki zulum podigosmo:

„Pogazismo njihovo poštenje,;

„Svakojake b’jede iznosismo,

„I grijotu Bogu učinismo,

„Sad su ‘nake postale prilike,

„Sad će netko izgubiti carstvo;;

„Ne bojte se kralja ni jednoga,

„Kralj, na cara udariti ne će,

„Niti može kraljevstvo na carstvo,

„Jer je tako od Boga postalo;

„Čuvajte se raje sirotinje;;

„Kad ustane kuka i motika,

„Biće Turkom po Mediji muka,

„U Šamu će kade proplakati,

„Jera će ih raja ucv’jeliti.

„Turci braćo sve sedam dahija!;

„Tako naši indžijeli kažu,

„Da će vaše kuće pogoreti,

„Vi dahije glave pogubiti;

„Iz ognjišta pronić’ će vam trava,

„A munare popast’ paučina,;

„Ne će imat’ ko jezan učiti;

„Kud su naši drumi i kaldrme,

„I kuda su Turci prolazili

„I s konjskijem pločam’ zadirali,

„Iz klina će proniknuti trava,;

„Drumovi će poželjet’ Turaka,

„A Turaka nigde biti ne će,

„Tako knjige indžijeli kažu.“

Kad to čuše svi sedam dahija,

Sve dahije nikom ponikoše,;

I preda se u zemlju poglaše,

S knjigom ne zna niko besjediti,

Ni kako će knjizi odkazati.

Starac Fočo podavio bradu,

Pa je b’jelu sa zubima grize,;

Ni on ne zna s knjigom besjediti,

Već se i on tome poslu čudi;

Ne poniče Fočić Mehmed-aga,

Ne poniče, već junak pokliče:

„Dišer more, hodže i vaizi!;

„Molt’te Boga i jezan učite

„Svaki danak a sve po pet puta,

„Ne brin’te se nama dahijama:

„Dok je nama zdravlja i pameti,

„I dok nam je biogradskog grada,;

„Mi smo kadri upraviti gradom,

„Oko grada sirotinjom rajom.

„Kad kraljevi na nas vojštit’ ne će,

„Kako će nam raja dosaditi,

„Kad nas ima u sedam dahija,;

„U svakoga po magaza blaga?

„Kakva blaga? Sve meka dukata,

„A sve pusta blaga ležećega;

„U nas, braćo, četiri dahije,

„Aganlije i Kučuk-Alije,;

„I u mene i Mula-Jusufa,

„U svakoga ima pusta blaga

„Nebrojena po dvije magaze;

„Nas četiri kada ustanemo,

„Ustanemo na noge lagane,;

„A magaze s blagom otvorimo,

„Prosućemo rušpe po kaldrmi,

„Na dukate pokupiti vojsku;

„Nas četiri velike dahije

„Na četvero razd’jeliti vojsku,;

„Na četvero k’o četiri brata,

„Poći ćemo iz našega grda

„Kroz našije sedamn’est nahija,

„Isjeć’ ćemo sve Srpske knezove,

„Sve knezove, Srpske poglavice,;

„I kmetove, što su za potrebe,

„I popove Srpske učitelje,

„Samo ludu đecu ostaviti,

„Ludu đecu od sedam godina,

„Pak će ona prava biti raja,;

„I dobro će Turke poslužiti.

„Dok pogubim kneza Palaliju

„Iz lijepa sela Begaljice,

„On je paša, a ja sam subaša.

„Dok pogubim i Jovana kneza;

„Iz Landova sela malenoga,

„On je paša, a ja sam subaša;

„I Stanoja kneza iz Zeoka,

„On je paša, a ja sam subaša.

„Dok pogubim Stevu Jakovljeva;

„Iz Lijevča gn’jezda hajdučkoga,

„On je paša, a ja sam subaša;

„I Jovana kneza iz Krsnice.

„Dok pogubim do dva Čarapića

„Iz potoka B’jelog od Avale,;

„Koj’ su kadri na Vračar izići,

„U Biograd Turke zatvoriti,

„On je’ paša, a ja sam subaša.

„Dok pogubim Crnoga Đorđija

„Iz Topole sela ponosita,;

„Koji s Bečkim trguje ćesarom,

„On je kadar svu džebanu kupit’

„Od bijela grada Varadina,

„I oružje, što je za potrebe,

„On je kadar na nas zavojštiti,;

„On caruje, a ja subašujem.

„Dok pogubim protopop’ Nikolu

„Iz lijepa sela Ritopeka,

On pašuje, a ja subašujem.

„Dok pogubim Đorđija Guzonju;

„I njegova brata Arsenija

„Iz lijepa sela Željeznika,

„Koj’ je kadar Topčider zatvorit’:

„Dok pogubim protopopa Marka

„Iz lijepa sela Ostružnice,;

„On je paša, a ja sam subaša.

„Dok pogubim do dva igumana,

„Adži-Đeru i Adži-Ruvima,

„Koji znadu zlato rastapati

„I sa njime sitne knjige pisat’,;

„Nas dahije caru opadati,

„Oko sebe raju sjetovati,

„Oni paše, a mi smo subaše.

„Dok pogubim Birčanin-Iliju,

„Obor-kneza ispod Međednika,;

„Evo ima tri godine dana,

„Od kako se vrlo posilio:

„Kudgođ ide, sve kr’ata jaše,

„A drugoga u povodu vodi;

„On buzdovan o unkašu nosi,;

„A brkove pod kalpakom drži,

„On Turčinu ne da u knežinu,

„Kad Turčina u knežini nađe,

„Topuzom mu rebra isprebija,

„A kad Turčin stane umirati,;

„A on viče na svoje hajduke:

„“More, sluge! tamo pašče bac’te,

„“Đe mu gavran kosti naći ne će.““

„A kad nama porezu donese,

„Pod oružjem na divan iziđe,;

„Desnu ruku na jatagan metne,

„A lijevom porezu dodaje:

„“Mehmed-aga, eto ti poreze,

„“Sirotinja te je pozdravila,

„“Više tebi davati ne može.““;

„Ja porezu započnem brojiti,

„A on na me očima strijelja:

„“Mehmed-aga! zar ćeš je brojiti?

„“Ta ja sam je jednom izbrojio.““

„A ja više brojiti ne smijem,;

„Već porezu ukraj sebe bacim,

„Jedva čekam, da se skine b’jeda,

„Jer ne mogu da gledam u njega;

„On je paša, a ja sam subaša.

„Dok pogubim kneza Grbovića;

„Iz lijepa sela Mratišića,

„On je paša, a ja sam subaša.

„Dok pogubim i Aleksu kneza

„Iz lijepa sela Brankovine,

„I Jakova brata Aleksina:;

„Car i ćesar kad se zavadiše,

„Kod ćesara obršteri biše,

„I nosiše od zlata kaškete,

„Popl ‘jeniše sve Turske palanke,

„Porobiše, vatrom popališe,;

„Car i ćesar kad mir učiniše,

„A oni se caru predadoše.

„I kod cara knezovi postaše,

„Mloge Turke caru opadaše,

„Sedam paša, što su opadnuli,;

„Opadnuli, pa ih pomorili;

„Oni paše, a mi smo subaše.

„Dok pogubim kneza Tavnavskoga,

„Iz Ljutica Stanka obor-kneza;

„Dok pogubim kneza Mačvanskoga,;

„S Bogatića Martinović-Lazu,

„On je paša, a ja sam subaša.

„Dok pogubim kneza Pocerskoga,

„S Metkovića Ružičić-Mijajla,

„On je paša, a ja sam subaša.;

„Dok zapalim Raču ukraj Drine,

„I pogubim Adži-Melentija,

„Koj’ je iš’o preko mora sinjeg,

„Te je vlašku ćabu polazio,

„Pak se uzgred u Stambol svratio,;

„I od cara ferman izlagao

„Za stotinu žutijeh dukata,

„Da vlasima bogomolju gradi,

„Da je gradi za sedam godina,

„Načini je za godinu dana,;

„Evo ima šest godina dana

„Kako zida pokraj ckrve kule,

„A u kule nabavlja džebanu

„I po mraku topove privlači;

„Vidiš, joldaš, da se nečem’ nada!;

„Pak ćem’ onda zaći kroz nahije,

„Te isjeći sve Srpske kmetove,

„Kako bi nam raja dodijala?“

Sve dahije na noge skočiše,

Memed-agi svi se pokloniše:;

„Fala joldaš, Fočić Memed-aga!

„Tvoja pamet pašovati može,

„Mi ćemo te pašom učiniti,

„Tebe ćemo svagđe poslušati.“

Starac Foča poče govoriti:;

„Nuto momka! i nuto pameti!

„S kojom riječi na pašaluk sjede!

„Uzmi sinko, Fočić Mehmed-aga,

„Uzmi slame u bijelu ruku,

„Mani slamom preko vatre žive:;

„Il’ ćeš vatru sa tim ugasiti,

„Ili ćeš je većma raspaliti?

„Vi možete, i Bog vam je dao,

„Tako silnu pokupiti vojsku,

„I poć’ćete, sinko, kroz nahije;;

„Jednog kneza prevarit’ možete

„I na vjeru njega domamiti;

„Svoju ćete vjeru izgubiti,

„Jednog posjeć’, a dva će uteći,

„Dva pos’jeci, četiri odoše,;

„Oni će vam kuće popaliti,

„Vi dahije od njih izginuti.

„Al’ vi tako nemojte raditi,

„Nego mene starca poslušajte:

„Ja sam gled’o u našem indžilu,;

„Ovo, piše, dugo biti ne će,

„Nego će se prom’jeniti carstvo,

„Već se, sinko, podobrite raji:

„Od harača raji otpustite,

„Nek je harač, k’o što Murat reče:;

„Prođite se globa i poreza;

„S knezovima vi se pobratite,

„Knezovima ate poklanjajte,

„Kmetovima osrednje paripe,

„S popovima u dosluku bud’te,;

„Ne bi l’ i mi uz njih preživljeli,

„Jera naše dugo biti ne će.

„A šo će nam više pusto blago?

„Da meljete, izjest’ ne možete.“

Al’ govori Fočić Memed-aga:;

„Moj babajko, ne slušam te stari.“

To izreče, a na noge skoči,

I za njime ostale dahije,

Pak na gradu baciše topove,

Na dukate pokupiše vojsku,;

Nji četiri velike dahije:

Aganlija i Kučuk-Alija,

Mula-Jusuf, Fočić Memed-aga,

Na četvoro razd’jeliše vojsku,

Nji četiri, k’o četiri brata,;

pak na gradu otvoriše vrata,

I odoše s vojskom po teftišu

Kroz njihovih sedamn’est nahija.

Prvog Srpskog kneza prevariše:

Domamiše kneza Palaliju;

I u Grockoj njega pogubiše;

I Stanoja kneza iz Zeoka

Prevariše, pa ga pogubiše

U njegovu dvoru bijelome.

Prevariše Marka Čarapića,;

Prevariše, te ga pogubiše;

I Gagića Janka buljubašu

Iz Boleča sela malenoga;

Pogubiše kneza Teofana

Iz Orašja Smederevske na’je;;

Ta i kneza Petra iz Resave,

Prevariše Mata buljubašu

Iz Lipovca blizu Kragujevca,

Te i njega mlada pogubiše,

Moravcima crkvi dopadoše,;

I tu Adži-Đera pogubiše,

A Ruvima u grad opremiše,

I u gradu njega pogubiše.

Mehmed-aga u Valjevo dođe:

Grbović se bješe osjetio,;

Pa Grbović na strani pobježe,

I dođe mu obor-knez Aleksa,

I dođe mu Birčanin Ilija,

Obojicu vata Memed-aga,

Bijele im savezao ruke,;

Pa ih vodi na most Kolubari;

A kad viđe obor-knez Aleksa,

Da će Turci oba pogubiti,

Tad on reče Fočić Memed-agi:

„Gospodaru Fočić Mehmed-aga!;

„Pokloni mi život na mejdanu,

„Evo tebi šest kesa blaga.“

Memed-aga govori Aleksi:

„Ne mogu te, Aleksa, pustiti,

„Da mi dadeš i sto kesa blaga.“;

Al’ besjedi Birčanin Ilija:

„Gospodaru, Fočić Mehmed-aga!

„Evo tebi i sto kesa blaga,

„Pokloni mi život na mejdanu.“

Veli njemu Fočić Mehmed-aga:;

„Ne budali, Birčanin Ilija!

„Tko bi gorskog upustio vuka?“

Mehmed-aga viknu na dželata

Dželat trže sablju ispod skuta,

Te Iliji odsiječe glavu;;

A Aleksa sjede na ćupriju,

Pa ovako poče govoriti

„Bog ubio svakog rišćanina,

„Koji drži vjeru u Turčinu!

„Ah Jakove, moj rođeni brate!;

„Ti ne drži vjere u Turcima,

„Đe s’ udesiš, udri se s Turcima.“

Još Aleksa govoriti šćaše,

Ali dželat govorit’ ne dade,

Trže sablju, ods’ječe mu glavu.;

Kada do dva kneza pogiboše

Na ćupriji nasred Kolubare:

Knez Aleksa, Birčanin Ilija;

Adži-Ruvim nasred Beograda,

Jednog dana, a jednoga časa:;

Viš’ njih jarko pomrčalo sunce.

Mehmed-aga konaku pohiti,

Ne bi l’ još kog Srba zastanuo,

Da još bira đekog da pos’ječe.

Al’ kad Srbi žalost opaziše,;

Iz čaršije na mah pobjegoše,

Memed-agi nijedan ne dođe.

Kad to viđe Fočić Memed-aga,

Odmah pozna, do gore uradi,

I odmah se bješe pokajao,;

Al’ se veće dockan pokajati,

Već povika dvanaest delija,

I Uzuna svoga kavedžiju:

„Čujete li, moji sokolovi!

„Brzo dobre konje posjednite,;

„Pak trčite u selo Topolu,

„Ne bi l’ Crnog pogubili Đorđa:

„Ako li nam sad uteče Đorđe,

„Neka znate, dobra biti ne će.“

Kad to čuše dvanaest delija,;

Odmah dobre konje posjedoše,

I pred njima Uzun kavedžija,

Otidoše u selo Topolu

U subotu uoči neđelje;

Na osvitak neđelji dođoše;

Prije zore i bijela dana,

I Đorđijne opkoliše dvore,

Udariše s obadvije strane,

A sa dvije strane povikaše:

„Iziđ’ amo, Petroviću Đorđe!“;

Tko će ljuta zmaja prevariti?

Tko li njega spavaćiva naći?

Đorđe se je junak naučio

Prije zore svagda uraniti,

Umiti se i Bogu moliti,;

I popiti počašu rakije:

Bješe Đorđe prije uranio

I otiš’o u donje podrume.

Kada viđe oko kuće Turke,

On se njima javiti ne ćede.;

Javi im se mlada Đorđijnica:

„Da Bog s vama, Turci, noćas bio!

„Što tražite ovđe u to doba?

„Đorđe sada pred kućom bijaše,

„Tu sad bješe, pak nekud otide,;

„A ja ne znam, kud je otišao.“

A to Đorđe i gleda i sluša.

Kad je Đorđe izbrojio Turke,

Čašu popi, a pušku potpraši,

Uze dosta praha i olova,;

Pa iziđe svojemu oboru

Među svoji dvanaest čobana;

A kad dođe, čobane izbudi,

I ovako čobanima reče:

„Braćo moja, dvanaest čobana!;

„Ustanite, obor otvorite,

„Iz obora išćerajte svinje,

„Neka idu, kuda kome drago;

„A vi braćo, mene poslušajte,

„I šarene puške potprašite;;

„Ako Bog da, te se ono steče,

„Što sam danas radit’ naumio,

„Čestite ću vas sve učiniti,

„Okovati u srebro i zlato,

„A u svilu obuć’ i kadivu.“;

Svi čobani jedva dočekaše,

Išćeraše svinje iz obora,

Pak šarene puške potprašiše

Na mah oni za Đorđem pođoše.

Ode Đorđe pravo svome dvoru,;

A kad Turke s čobanima viđe,

Onda Đorđe ovako govori:

„Čujete li, dvanaest čobana!

„Svaki jako glajte po Turčina,

„Al’ nemojte pušaka metati,;

„Dokle moja najprije ne pukne,

„Ja ću gledat’ Uzuna Memeda,

„Viđećete, što ć’ od njega biti.“

To izreče Petroviću Đorđe,

Zemlji pade, pušci oganj dade,;

Puče puška, ostat’ pusta ne će;

Đe je gled’o, Đorđe pogodio,

Mrtav pade Uzun sa kulaša.

Kad to viđe dvanaest čobana,

Na mah puče dvanaest pušaka,;

Mrtvi pade onđe šest Turaka,

Šestorica na konjma pobježe.

Na mah Đorđe viknu po Topoli,

Te sakupi jošte više društva,

Sve po tragu Turke poćeraše,;

Do Sibnice sela doćeraše,

I tu Turci u han pobjegoše,

Kami majci da ostati mogu!

Tu ih Đorđe opkoli sa društvom,

Pa on viknu u selo Sibnicu,;

Sibničani svi mu dolećeše;

tu se sasta stotina junaka,

Na mah Srblji hana zapališe,

I trojica Turak’ izgorješe,

A trojica pred njih istrčaše,;

I Srbini sva tri pogubiše.

Na sve strane Đorđe knjige posla

U svih gradskih sedamn’est nahija

Na kmetove selske poglavare:

„Svaki svoga ubijte subašu;;

„Žene, đecu u zbjegove krijte.“

Kad to čule Srpske poglavice,

Na mah oni poslušaše Đorđa:

Svi skočiše na noge lagane,

Pripasaše svijetlo oružje,;

Svaki svoga ubiše subašu,

Žene, đecu u zbjeg odvedoše,

Kad je Đorđe Srblje uzbunio

I s Turcima veće zavadio,

Onda Đorđe prođe kroz nahije,;

Pa popali Turske karaule,

I obori turske teferiče,

i udari na Turske palanke,

Sve palanke on Turske popali,

Žensko, muško, sve pod mač udari,;

Teško Srblje s Turcima zavadi.

Turci misle, da je raja šala,

Al’ je raja gradovima glava;

Usta raja k’o iz zemlje trava.

U gradove saćeraše Turke;;

Trči Đorđe od grada do grda,

I građane svagđe dovikuje:

„Čujete li, vi Turci građani!

„Na gradov’ma otvarajte vrata,

„Izmeđ’ sebe dajte zulumćare,;

„Ak’ hoćete mirni da budete,

„Da gradova caru ne kvarimo:

„Jer ako ih vi dati ne ćete,

„Izmeđ’ sebe Turke zulumćare,

„Te gradove raja načinila,;

„Gradila ih po devet godina,

„Kadra ih je za dan oboriti

„I sa carem kavgu zametnuti;

„A kada se s carem zavadimo,

„Da ustane svi sedam kraljeva,;

„Da nas mire, pomirit’ nas ne će;

„Bićemo e, more, do jednoga.“

Tad građani suze proljevahu,

I Đorđiji ‘vako govorahu:

„Beg Đorđije, od Srbije glavo!;

„Davaćemo štogod raja ište,

„Ne kvarite carevih gradova,

„Ni sa carem zamećite kavge,

„Mi ćemo Turke zulumćare.“

Pa građani ustadoše Turci,;

Na gradov’ma otvoriše vrata

Izmeđ’ sebe daju zulumćare,

Zulumćare izjelice Turke,

Predaju ih u Srbinjske ruke.

Bože mili i Bogorodice!;

Kada Srblji dokopaše Turke

Zulumćare u bijele ruke,

Pa ih staše Srblji razvoditi

Preko polja bez svijeh haljina,

Bez ćuraka i bez anterija,;

Bez saruka, u malim kapama,

Bez čizama i bez jemenija,

Gole, bose topuzima tuku:

„More, baša! kam’ poreza naša'“

U po polja Đorđe sablju vadi,;

Zulumćarske odsijeca glave.

A kad Đorđe isiječe Turke,

Isiječe Turke zulumćare,

Onda Đorđe u gradove uđe;

Što bi Turak’ po gradov’ma b’jelim,;

Što bi Turak za sječe, is’ječe;

Za predaje što bi, to predade;

Za krštenja što bi, to iskrsti.

Kad je Đorđe Srbijom zavlad’o,

I Srbiju krstom prekrstio,;

I svojijem krilom zakrilio

Od Vidina pak do vode Drine,

Od Kosova te do Biograda,

‘Vako Đorđe Drini govorio:

„Drina vodo! plemenita međo;

„Izmeđ’ Bosne i izmeđ’ Srbije!

„Naskoro će i to vreme doći,

„Kada ću ja i tebeka preći

„I čestitu Bosnu polaziti.“