Rubriku o modi i ljubavi vodi Isidora Vujić, student istorije iz Beograda
Da li vam se nekada dogodilo da, dok sedite na kafi ili pak vodite kasni noćni razgovor sa prijateljicom, sa tračeva dođete do mnogo ozbiljnijih tema? Tema koje vas navedu da zastanete na sekund i razmislite. One manje bitne već sutradan, sa novim jutrom iščeznu, kao da ih nije ni bilo. Sa druge strane, tu su i one koje danima naprosto ne možete da izbacite iz misli, koliko god se trudili. Baš pre neko veče, meni se dogodio jedan od takvih razgovora i naterao me da postavim sebi pitanja poput: da li je potrebno da žrtvujemo sreću kako bismo postali uspešni? Da li se oseća neki nedostatak i tuga kada dođemo do posla iz snova i ono najbitnije… da li sreća i uspeh mogu da idu zajedno?
Foto: www.pexels.com
Uspeh je veoma širok pojam i može se staviti u različite životne kontekste, ali onaj kome bih sada posvetila pažnju jeste karijera. U dvadesetim godinama života, na nama je da donesemo neke od najvažnijih životnih odluka koje bi trebalo, u teoriji, da nam definišu „dalju“ budućnost. Pored finansijske stabilnosti i kriterijuma koje smo sami sebi postavili u glavi (sklonih menjanju), sanjamo o ostvarenju životnog sna. Uz dosta truda, želje i snažno iskazane ambicije, taj san u potpunosti može postati realnost. Kod dece, taj san se zove mašta. Sećate se kada rodbina dođe u posetu i postavi ono čuveno pitanje šta želiš da budeš kad porasteš? Bili smo astronauti i kauboji, glumice i balerine, advokati i lekari – i sve nam je delovalo tako lako i jednostavno kada pobegnemo u samo naš jedinstveni izmišljeni svet. Iz godine u godinu, kako smo rasli i širili vidike, odgovor na to pitanje bi se menjao, a mislili smo da je to konačna odluka – nema dalje.
A sada? Šta sada želimo da budemo kada postanemo veliki? Zapravo znamo, sigurni smo u odluke koje smo sami doneli kao mladi, odrasli ljudi. Jedino što smo sada postali svesni koji je put potreban da se pređe kako bismo se probili do „svetla“. Uvek postoji plan A i plan B, ali kao optimisti, držimo se prvobitnog plana, jer će nas baš on dovesti do uspeha. Još ako se ukaže mogućnost za posao u inostranstvu, fenomenalno! Onda smo na vrhuncu slave i mladosti i ponosimo se sami sobom. Međutim, da li će se tu stvoriti neka rupa koja je nastala na putu ka karijeri? Žrtvovali smo sreću i sigurnost koju smo imali, kako bismo ostvarili „kad porastem, biću…“ U ovom smislu kada kažem sreća mislim na ljubav, koja nam je, zapravo, potrebna.
Na kraju pitanje: da moraš da žrtvuješ jedno, a u slučaju da oba ne možeš da imaš, šta bi to bilo? I šta god da se izabere, postojaće doza kajanja, jer je upravo to bila prilika koja nije smela da se propusti.
