Zoran Cvetković iz Gagenaua doveo veterane Crvene zvezde u taj grad

Beograđanin Zoran Cvetković (38) poslednjih 15-ak godina živi u Gagenau u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg. Zadovoljan je svojim životom, ima sjajnu porodicu, dobar posao, prijatelje, ali u nekim trenucima javlja se velika žal za fudbalskim klubom Crvena zvezda. To i ne čudi, jer je on „Zvezdino dete”, koje je  prve fudbalske korake učilo od Miloša Šestića, Jovana Aćimovića, Vojina Lazarevića… Roditeljska kuća pored stadiona Marakana uticala je na Zorana da sa pet godina počne da igra fudbal. Na stadionu je trčkarao uz velike asove krajem osamdesetih i početkom devedesetih, da bi sa 9 godina i zvanično počeo da trenira. Slušajući savete nekadašnjih velikih jugoslovenskih fudbalskih reprezentativaca, prošao je kompletnu fudbalsku školu. Kao i njegovi drugari, bio je željan velikog uspeha, odličnog rezultata, puno golova i velikog imena. Rado se seća toga vremena. „U početku je druženje među decom bilo najvažnije, kako bi se stvorilo pravo drugarstvo i da bi se razvio osećaj za timski rad”.

Punih osam godina je trenirao u Zvezdi. Bio je kapiten u svojoj ekipi, igrao sredinu terena. Za vreme njegovog treniranja, situacija u klubu crveno-belih je bila veoma loša. „Nije bilo ulaganja u sport, vladala je velika materijalna kriza. Uprava kluba nije uspevala da nam obezbedi ni najosnovniju opremu, pa smo često trenirali u majicama i trikoima iz Džajinog doba”, priseća se Zoran. Ipak Zoran koji je bio veliki potencijal Crvene zvezde očekivao je sasvim drugačiji ishod. Mislio je da će ući u istoriju toga kluba. Maštao je da postane poznat i u svetu. 2001. uprava ga je iznajmila ekipi „Big Bull”-a iz Šida na godinu dana. Umesto jedne, ostao je dve, a kada je trebao da se vrati u svoju Zvezdu i da potpiše profesionalni ugovor, rečeno mu je da za njega nema finansijskih sredstava. „Razočarao sam se mnogo, bolela me je nepravda. Znao sam da sam bio bolji od mnogih drugih koje su zadržali. Mnogo mi je bilo teško. Osećao sam se nekako napušteno i bio sam dosta potišten. Otišao sam u vojsku, a po odsluženju vojnog roka sam se uputio ka Evropi. Pre nego što sam pošao, pokušao sam sa još par naših klubova – i od svih sam dobijao manje više isti odgovor: ’dobro igraš, ali mi nemamo pare da te platimo. Ukoliko želiš da igraš za džabe, ostani’. Naravno da je to bilo neprihvatljivo”, preneo je Zoran svoja osećanja, opisujući taj period svoga života kada mu nije bilo ni malo lako.

I tako je Zoran stigao u jugozapadni deo Nemačke. U Nemačkoj je počeo od nule, od najniže lige. Njegov kvalitet je primećen, ali ponovo nije imao sreće – od velikih nemačkih klubova je stalno dobijao odgovore da odlično igra, ali da su njihovi redovi popunjeni. Igrao je u početku kratko za „Slogu Rotenfels” iz Gagenaua, pa za „Goldssojer” iz Kela, pa jedno vreme u Strazburu, pa za „Elgelsvajer” iz Kela, pa u klubu „Au na Rajni” i potom u „VfB Gagenau”. U svim klubovima je odlično igrao, a sa poslednjim je igrao i u pokrajinskog ligi Baden-Virtemberga. „Od 2013. godine više nisam aktivan u fudbalu. Rekreativno odlazim na mali fudbal, gde imamo jedno dobro društvo koje smo nazvali FK Petak, zato što smo se u početku skupljali petkom da malo odigramo fudbal”, dodaje Cvetković, koji je svoju ljubav prema Zvezdi ponovo dokazao tako što je doveo veterane Crvene zvezde za Gagenau. Čak je jedno poluvreme i igrao sa njima. Bio je presrećan kada su mu pojedini veterani rekli da ga se sećaju iz vremena dok je trenirao i da im je mnogo žao što nije uspeo mnogo više u fudbalu. „Ostaje u podsvesti neka žal za nekom boljom fudbalskom karijerom, s obzirom na moj kvalitet, ali sreća i splet okolnosti su mi ponekad okretali leđa. Ipak, sebe smatram uspešnim čovekom, pre svega u porodičnom i poslovnom smislu”, dodao je Zoran. U srećnom i staloženom braku sa Tanjom ima dvoje divne dece – Tijanu od 11 i Luku od 7 godina.
Često putuju; vole druženja, aktivni su u Srpskoj kulturnoj zajednici Sveti Sava iz Gagenaua.

Iz njegove generacije najbolje se probio Nemanja Vidić. Dogodovština sa Zvezdinog stadiona ima puno, ali najradije priča kako je nosio kopačke Roberta Prosinečkog i Dragoslava Binića. „Posle treninga te zlatne generacije Zvezdinih legendi sa kojima su crveno-beli postali prvaci Evrope (Pančev, Binić, Prosinečki, Savićević, Belodedić), Binić i Prosinečki bi me pitali zašto nosim postojeće patike, a ne kopačke. Uvek sam im odgovarao da su to jedine (patike) koje imam i oni bi se svaki put nasmejali i donosili mi njihove. Mojoj sreći nije bilo kraja i obožavao sam ih. Sa tom generacijom sam proveo najviše vremena. Mnogo sam ih voleo, a voleli su i oni mene”, završio je Zoran Cvetković.