Čika Ljubina ulica u Beogradu iz ugla Vere Gregović


Čika Ljubina ulica početkom 60.-tih prošlog veka – igrali se zajedno Vera Gregović, prof dr Slobodan Samardžić, prof. dr Sima Avramović
Foto: arhiva V. Gregović

Vera Gregović, Beograđanka, veliki društveni aktivista, punih pet decenija živi u Štutgartu. Beograd je mesto u koje dolazi nekoliko puta godišnje i u kome uživa a posebno u svojoj Čika Ljubinoj ulici u strogom centru grada. Tekstovi o ulicama Dorćola koje je pročitala na internet portalu Rasejanje.info inspirisali su je da napiše par redova o ulici u kojoj je odrasla i formirala se kao osoba. Vera nas kroz svoju priču ne upoznaje samo sa nesvakidašnjim prolazom već i sa ljudima iz zgrade u Čika Ljubinoj broj 7 od kojih su mnoge poznate ličnosti već i sa starim zanatlijama i njihovim interesantnim mušterijama tipa Jovanke Broz i princa Đorđa Karađorđevića.

Iako živim dugi niz godina u Nemačkoj moje srce je ostalo u Beogradu ili bolje rečeno u mojoj ulici i mojoj zgradi Čika Ljubinoj br. 7.

Ulica je smeštena između Knez Mihajlove i Vasine a zgrada ušuškana između te dve ulice. Zato smo uvek i bili vezani zajedničkim prolazom s jedne na drugu stranu Čika Ljubina 7 i Knez Mihajlova 18  i dvorištem koje je nekada bilo puno dece. Zna se da je većina zgrada u Čika Ljubinoj ulici građena još negde s početka 1800. godine. Ulica je dobila ime po Ljubomiru P. Nenadoviću (1826 – 1895), književniku, putopiscu i pesniku koji je zbog svoje blage naravi bio izuzetno omiljen u narodu pa su ga zbog toga zvali čika Ljuba. Zgrada je pripadala čuvenoj porodici Mesarević koji su bili ugledni advokati i lekari a imali prisne odnose sa dvorom Karađorđevića. Potomci advokata Koste Mesarević i danas žive u ovoj zgradi. U zgradi je rođeno ili dobar deo života proveo čitav niz poznatih ličnosti. Na drugom spratu odrastala je naša čuvena glumica Vera Čukić. Dva stana dalje od nje profesor dr. Sima Avramović, bivši dekan Pravnog fakulteta. Na trećem spratu sin čuvenog Mikice Arsenijevića (iz filma Montevideo, Balerina ) na prvom spratu Predrag Dragan Golubović nas prerano upokojeni režiser otac režisera Srđana Golubovića. Takođe na prvom spratu rođen je i odrastao moj rođeni brat prof dr. Slobodan Samardžić.

Vera Gregović
Foto: K. Krstić-Tadić

Dvorište je bilo puno zanatlija. Bili su tu obućari, krznari, modiskinja ženskih šešira, tašner, Milanče, čuveni čika Sure frizer,  šeširdžija, fotograf i čika Omer  klovn iz Beogradskog cirkusa. Na prvom spratu ugledni krojač Voja kao i stari zanatlija sarač čika Đorka. Modiskinja ženskih šešira – kako smo je zvali tetka Milkica pravila je šešire za Jovanku Broz.

Jovanka je dolazila bez ikakve pompe sa jednim vozačem, bez crnog blindiranog džipa. Kod čika Mite krznara čest gost je bio princ Đorđe Karađorđević. Često je dolazio na kafu i uvek je u džepu nosio bombone. Nama bi rekoa „Deco u red“ i mi se postrojili i svima bi dao po bombonu. Za nas decu iz zgrade bilo je neobično videti jednog pravog princa. Iz bajki smo znali da su princevi uvek dolazili na belim konjima, da su bili u dvorcima sa lepim princezama a princ Đorđe je bio obučen u sivo odelo i sa tamnoplavom beretkom na glavi. Razbio nam je mit o prinčevima iz bajki.

Obućari čika Boško i čika Nikola popravljali su nam pocepane patike a na izlizane potpetice stavljali blokeje da nam cipele duže traju.

Dece iz naše zgrade je bilo puno. Igrali smo se žmurke, jurili po stepenistu, crtali po dvorištu, devojčice su preskakale konopac a dečaci igrali fudbal. Znalo je  da pukne i po koje staklo ali nije bilo ljutnje nije bilo batina sve se dogovorom i zajedničkim radom popravljalo. Navijalo se i za Partizan i za Crvenu zvezdu ali nije bilo baklji, urlikanja po ulicama, razbijenih noseva i glava.

Roditelji nisu brinuli samo o svojoj deci nego o svoj deci. Mi smo bili deca celog komšiluka. Onaj ko je doneo bombone i čokoladu delio je sa svima. I ne bi ova moja priča sećanja bila potpuna da se ne setim svih onih dragih bakica  Zore, Cece, Stevke, Zage, Božane, Lole, Kaje, Drage koje bi nas sa balkona grdile zbog nestašluka a opet u sledećem trenutku zvale na krofne, palačinke, kolače. Za nas je bilo normalno i da ih poslušamo odemo do čika Bore Bakalina i kupimo brašno, šećer, ulje samo da one ne silaze niz stepenice. Za njih je bilo lako sići ali teško popeti se uz stepenice.

Zima je bila posebna radost za nas – decu. Dvorište puno snega. Mi smo se takmičili ko će napraviti boljeg i lepšeg sneška. A kada sve utihne kada svi uđemo u svoje stanove teta Marija nastojnica odmotavala bi teško gumeno crevo i prala ulaze i dvorište da nam ujutru osvane sve čisto. A preko puta bila je kafana Radnik iz koje su dopirali blagi zvuci starogradskih pesama. Tako nam se završavao dan.

Danas su došla neka nova vremena. Malo je ostalo nas starosedeoca što je i normalno. Stariji odlaze, mlađi dolaze. Žao mi je što nam dvorište i danas nije puno dece, jer šta ima lepše od dečije graje? Meni je duboko ostalo urezano moje bezbrižno detinjstvo koje sam u ovoj zgradi provela sa Vladom, Ninom, Stevom, Gordanom, Peđom, i drugim Peđom, Kikom, Simicom, Bobanom, Zoranom, Mikicom, Snežanom, Ninom, Sašom, Mirom, Ljiljom, Tanjom.

Presrećna sam što sam rođena  u najlepšoj zgradi na svetu, ma kako ona danas izgledala. Čika Ljubina 7 ima posebno mesto u mom srcu.