Zlatna svadba, pola veka života u Nemačkoj i 70 godina života – istaknute srpske aktivistkinje iz Štutgarta Vere Gregović


Vera i Krsto Gregović proslavili 50 godina braka
Foto: arhiva V. Gregović

U kući porodice Gregović u Korntalu kraj Štutgarta početak godine je obeležen velikim jubilejima. Istaknuti društveni aktivisti Vera i Krsto Gregović proslavili su u januaru zlatnu svadbu – 50 godina braka, Verin 70. rođendan i 50 godina života u Nemačkoj. Tri lepa i veoma značajna okrugla jubileja sprečila je pandemija za veliku proslavu pa su te  datume obeležili u krugu svoje dece – Danile i Ksenije sa njihovim porodicama.

Za sada umesto proslave Vera je o svojim značajnim datumima napisala divnu priču, koju je poželela da podeli sa čitaocima portala Rasejanje.info. Priča, kako je izjavila „nije običan životni kliše“ ali je poznato da Vera voli da bude malo drugačija.

Uživajte! Mi želimo bračnom paru Gregović sve najbolje, puno zdravlja, uživanja i putovanja, energije i ideja imaju uvek, kao i volju i želju da učine sve za unuke i svoju decu. Takođe im želimo da čim prođe pandemija proslave ova tri važna datuma i sa prijateljima i ostalim dragim ljudima i rodbinom, pa da sve ovo što nisu mogli da proslave na zlatnoj svadbi nadoknade na dijamantskoj (proslavi 60 godina braka).

Vera Gregović proslavila 50 godina života u Nemačkoj
Foto: arhiva V. Gregović

Život juče, danas, sutra  – Vera Gregović

Čudno je, kada zađeš u poznije godine počinje da se omotava klupko života. Setila sam se moje rane mladosti školskog spomenara. Moja drugarica iz škole u tom spomenaru napisala mi je par reci čije sam značenje shvatila mnogo kasnije. Sećam ih se i danas od reči do reči „život je čudan, talasi ga kreću, na tim talasima čovek zida sreću“. Za uspomenu i dugo sećanje tvoja drugarica. Na drugoj strani bilo je nacrtano talasasto more na vrhu talasa jedan veliki brod a na dnu brodić. Tipična dečija slika i dečiji spomenar.

Momentalno sam sama u stanu u Korntalu. Retki su trenuci kada je kod mene tišina. Dobro je tako jer tamo gde je buka tamo je i život. Da, bas ta reč život i onda počinjem da razmišljam, da se sećam kakav sam ja to život do sada proživela. Napunila sam sedamdeset godina života, doživela pedeset godina braka i dočekala da pedeset godina živim u ovom istom Korntalu. Došlo je vreme da sama sebi postavim pitanje kako sam ja to živela ovih pedeset godina da li sam uspela i ostvarila moj tada davne 1971. godine zacrtani cilj i da li sam stigla do tog cilja?

I onda se setih mog spomenara i ona dva brodića. Da li svesno ili nesvesno taj dečiji crtež sa ona dva brodića tačno su oslikavala život koji prolazi baš kao morski talasi. Nekada si na vrhu nekada na dnu pa opet se trgneš i ideš ka vrhu.

Napustila sam moj rodni Beograd, roditelje, brata daljnje školovanje i krenula sa suprugom Krstom u nepoznato. Ljubav je to i ona ne pita gde ideš i kako će ti biti. Došla sam u potpuno nepoznatu državu, nepoznatu okolinu, drugačiji mentalitet naroda. Tek onda sam shvatila da moram zajedno sa suprugom zasukati rukave jer nema više mame i tate koji su sve moje probleme rešavili, bili mi oslonac, mazili me i pazili a znali i da me kazne i izgrde. Ovo je sve sada bilo drugačije. Kako je vreme prolazilo ja sam sve više dobijala samopouzdanja, čvršće tlo pod nogama, imala sam svoj čvrsti karakter i sama sebi rekla „Vera povratka nema, tu si gde si i gledaj da samo guraš napred i uspeš u životu. A da li sam uspela? Sa ponosom mogu reći da jesam. Nisu vazni ti sagrađeni zidovi, krovovi, materijalna dobra. Krstov i moj najveći uspeh i ponos su naša deca Danilo i Ksenija. Uživanje je bilo pratiti njihovo odrastanje, školovanje, njihove ljubavi, venčanja i rađanje dece, naših dragih unuka. Moj suprug i ja danas kažemo da imamo četvoro dece, sina i snahu, ćerku i zeta i četiri zlatna unuka Lazara i Luku, Marka i Milana.

Sa proslave 70.-og rođendan, 50 godina braka i 50 godina života u Nemčakoj
Foto: arhiva V. Gregović

To je najveći uspeh koji kruniše mojih sedamdeset godina starosti, pedeset godina braka, i pedeset godina života u Nemačkoj. Nije bilo uvek lako ali uz zajedničke napore sve se može prebroditi i brod održati na onom vrhu talasa. Danas smo i Krsto i ja srećni. Imamo divne kontakte sa našom familijom i u Beogradu, Petrovcu na moru, Republici Srpskoj. Ostali smo veselog duha, druželjubivi uvek spremni za pomoć kome je to potrebno. I sada mogu reći da smo stvarno uspeli u životu jer nema veće sreće nego očuvati porodicu i iza sebe ostaviti zdravo potomstvo. Želja nam je samo da što duže u svemu ovome uživamo da ostanemo zdravi i veseli i da pratimo nestašluke naših unuka.

I na kraju moj savet mladima. Život nije uvek pesma, nije put prosut biserima, nije med i mleko. Na životnom putu ima dosta prepreka, trnja, teških dana. Ali verujte mi tamo gde je jaka porodica, gde je ljubav sve se može lakše prebroditi i ostati na vrhu talasa – kao i onaj brod na slici iz mog spomenara.  

Vera Gregović