„Muzika je mene našla” – Milena Gligić pevačica i pijanistkinja


Milena Gligić je pevačica i pijanistkinja iz Beograda, koja živi u Los Anđelesu, u Sjedinjenim američkim državama. Nedavno je završila program za mlade umetnike u LA Operi gde je radila kao pijanista na nekoliko glavnih scenskih produkcija pod vođstvom Plasida Dominga i Džejmsa Konlona. Često je pijanistkinja za produkcije sa LA Phil, The Industri i Pacific Opera Project. Milena je nastupala sa glavnim profesionalnim horovima u SAD: LA Master Chorale, Vashington Bach Consort i Collegiate Chorale u Njujorku. Dobro upućena u novu i eksperimentalnu muziku, članica je ansambla Contemporaneous i hora Chorosinthesis. Završila je doktorat na Univerzitetu u Merilendu, studirala master studije na Mannes College-u u Njujorku, a prethodno završila osnovne studije klavira i specijalizaciju iz kamerne muzike na FMU u Beogradu. Radila je kao korepetitior na Bard College-u u državi Njujork, u Muzičkoj školi Josif Marinković u Vršcu, sa dečjim horom Kolibri u Beogradu, i imala je preko 400 nastupa širom sveta kao pevačica i pijanista Akademskog hora Collegium Musicum pod vođstvom Darinke Matić-Marović. Pored toga, završila je i džez pevanje u MŠ Stanković u Beogradu i solo pevanje u Vršcu. U slobodno vreme bavi se folklorom. Izvodi opere, džez, pop i balkanski etno.
Sa Milenom smo razgovarali o muzici, o odlasku u inostranstvu, njenom profesionalnom razvoju, saradnji sa poznatim umetnicima, daljim planovima, ali i spontanim ulogama, nastupima, aktuelnim hobijima…

Kako ste se opredelili da se bavite muzikom?

– Muzika je mene našla sama, pre nego što sam i postala svesna da se njome bavim. Sve se desilo prirodno i spontano, a ja sam samo nastavila da gradim na tome.

Šta za Vas znači muzika?

– Muzika izgovara sve ono sto ne možemo ili ne umemo da pretočimo u reci. Ona ima moć da poveze ljude jednostavnom istinom koju svi duboko znamo i osećamo, bez obzira na poreklo ili jezik koji govorimo.

Kako ste se odlučili da odete u inostranstvo?

– Oduvek sam želela da vidim kako se stvari odvijaju „tamo negde”, jer sam u Srbiji jako brzo završila fakultet i našla stalan posao u muzičkoj školi sa samo 20 godina. U međuvremenu sam proputovala svet sa horom Collegium Musicum i kopkalo me je kakva bih nova iskustva mogla da steknem kada bih se malo bavila muzikom van Srbije. Nisam planirala da ostanem dugo, ali je život odlučio da će tako ipak da bude.

Da li postoji neka osoba koja je za Vas uzor u muzici ili nekoj drugoj oblasti?

– Uzor mi je svako ko ima jasnu viziju i ko se ne boji da je ostvari, a da pritom uspeva da svojim vođstvom stvori zajednice ljudi koje će ga podržati i u kojima će i one same naći dobrobit. U muzici, to su za mene Gustavo Dudamel, Nemanja Radulović, Paolo Bortolameoli, Liset Oropesa, Luci Degre, Suzana Dinić i Sale Sedlar. U biznisu i na ličnom planu, moje veliko poštovanje ima moj brat od strica, Nikola Gligić, koji je svojom požrtvovanošću i vizijom uspeo ne samo da izgradi divan život za sebe u Americi, nego i da stvori i razvija kompaniju kojom je dao mogućnost zaposlenja i drugim ljudima – a sve to uz negovanje porodičnih odnosa i građenje dugotrajnih i kvalitetnih prijateljstava sa ljudima oko sebe.

Milena Gligić u Kulturnom centru Srbije u Parizu sa Sebastijanom Berete
Foto: arhiva M. Gligić

Šta najradije volite da svirate?

– Najviše volim da sviram kamernu muziku. Nema ništa lepše od mogućnosti solističkog izraza uz konstantnu komunikaciju sa drugim muzičarima.

Koliko imate muzičkih dodirnih tačaka sa našima u Americi?

– Do sada sam jako retko nastupala sa našim ljudima, pa je i ovaj koncert sa Sebastijanom Beretom jedna od retkih takvih situacija, ali to će se sada promeniti, jer u Los Anđelesu imam kolegu pijanistu Miloša Veljkovića sa kojim sam već razgovarala o ozbiljnijoj saradnji.

Šta još volite da radite, tj hobije koje imate?

– Obožavam da putujem, da otkrivam nova mesta, da pešačim i planinarim, vozim bicikl i da igram. Najnoviji hobi koji sam nedavno otkrila su cirkuske veštine (akrobatika, trapez i svila). Na samom sam početku, ali je tako uzbudljivo i toliko utiče da razvijem neko novo samopouzdanje, da prosto ne mogu da prestanem da istražujem svoje granice u tom smislu.

Da li postoji neka interesantna priča ili anegdota vezana za Vaš muzički razvoj/ ili nastup?

– Pored klavira, bavim se i pevanjem, što jako često iznenadi ljude koji me znaju prvenstveno kao pijanistu. Imala sam nekoliko situacija u kojima sam dovedena na projekat kao korepetitor ili muzički direktor a završila sam pevajući glavnu ulogu. Bile su u pitanju premijere. U jednoj situaciji se pevačica razbolela dan pred premijeru i organizacija je pitala da li bih pristala da naučim i izvedem kompoziciju za sopran i ansambl za samo 24 sata. U drugoj su imali problem da nađu odgovarajućeg baritona, a pošto se premijera približavala, pretvorili su ulogu u mecosopransku i dali je meni. U trećoj situaciji glavna pevačica nije bila spremna na prvoj probi pa sam ja kao muzički direktor morala da uskočim i otpevam njene deonice, posle čega su režiser i kompozitor odlučili da je uloga napisana za mene.

Radili ste sa mnogim poznatim svetskim imena na muzičkoj sceni – kakav je osećaj i da li ste tada na primer imali tremu/ kakva je bila sama spoznaja da ćete moći da radite sa njima…

– Meni nikakvu razliku ne pravi da li je neko poznat ili veliko ime. Naravno da imam poštovanja prema nečijoj zaostavštini i čast mi je kada sam u prilici da sarađujem sa velikanima, ali na kraju krajeva, svi su oni ljudi i tako im i prilazim. Svako ima svoju ulogu u projektu i nijedna nije manje bitna od druge. Pravi velikani nikada neće učiniti da se osećate manjima ili da, ne daj Bože, drhtite pred njima. Samo oni nesigurni u sebe imaju potrebu da to čine, a kada to vidim, moje oduševljenje potpuno prestaje.

Milena i Sebastijan nakon koncerta u Parizu
Foto: arhiva M. Gligić

Da li planirate da ostanete u Americi?

– Za sada sam tamo ali jos uvek nemam konkretan dugoročan plan.

Kakvi su Vam dalji planovi?

– Plan je da ove godine malo poguram neke svoje projekte o kojima sam dugo razmišljala ali se nisam usudila da ih ostvarim.

Navedite neke od nastupe širom sveta gde ste se osećali sjajno…

– Sjajno sam se osećala nastupajući sa Sebastijanom u Kulturnom Centru Srbije u Parizu. To je bio naš prvi nastup zajedno i nadam se, početak dugoročne saradnje.

Isto tako sam uživala kada sam pevala sa Los Angeles Master Chorale, LA Filharmonijom i Gustavom Dudamelom na Hollywood Bowl ovog leta. U pitanju je bila Carmina Burana koju sam jedini put pre toga pevala pre 20 godina u Sava Centru. Obožavam to delo i dan danas se sećam svake reči koju sam još tada naučila uz Darinku Matić Marović.

I za kraj našeg razgovora, koja bi bila Vaša poruka našem rasejanju

– Svet je istovremeno i veliki i mali. Koliko god da nam je nekada teško u inostranstvu, bar znamo da uvek postoji mesto povratka, a ako povratak nije opcija, onda ponovnog početka negde drugde. Ono sto donosimo sa sobom iz Srbije su jake tradicije i okrenutost porodici i zajednici. To su vrednosti koje su zapostavljene u nekim drugim kulturama, ali upravo su one ono što nam daje potporu i snagu da se izborimo za sebe u novom društvu uz očuvanje zdravog razuma i uz dobar balans prioriteta. Ako ih se odreknemo, možemo se naći u problemu sami sa sobom.

Naravno da treba da budemo otvoreni ka novim iskustvima i načinima funkcionisanja novog društva da bismo se na pravi način uklopili u njega, ali uvek treba biti svestan onoga što nam je zaista bitno. Postojanje u drugačijim kontekstima od onih na koje smo navikli može biti veliki izazov, ali isto tako nam omogućava dublji lični razvoj kroz proširivanje svesnosti o nama samima, čime utvrđujemo svoj identitet.