Milo Miranović je bio srpski glumac. Rođen je 23. marta 1937. u Donjim Kokotima kod Podgorice. Čovek koji prvi nije poverovao u foru „Samo tetki da odnesem lek” i od tad nije više niko nikad, u svoje vreme omiljen crnogorski začin u domaćoj kinematografskoj čorbi, poznat kao „dobri duh pozorišta” i „onaj koji je lovio mesec” , a u isto vreme je i glumac koji bi verovatno ostvario i značajno uspešniju karijeru samo da je imao fiksni telefon.
Živeo je preko puta britanske ambasade u Beogradu i ekipa iz pošte mu je objasnila kako se nalazi tačno na čvoru gde je nemoguće sprovesti žice i kablove za telefon. Više puta se požalio da mu je ovo upropastilo karijeru, jer su ga reditelji često imali u glavi za jake uloge u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, međutim da su bili obeshrabreni činjenicom da ne mogu da ga dobiju kad žele u vezi sa zakazivanjem proba i ostalo, pa su odustajali. Tek je mnogo godina nakon početka stanovanja dobio telefon, ali nikad objašnjenje zašto je odjednom to bilo moguće kad toliko vremena nije.
Bez obzira, ostao je i te kako upamćen u tom pozorištu čiji je bio stalni član, ali i na filmu. Studirao sa Tatićem, Gutovićem, Bekjarevim, Đurđijom Cvetić, a prvi put se na platnu pojavio 1965. Uglavnom je kombinovao crnogorsku stamenost i poetičnost u svojim ulogama, sa radošću i lakoćom je ulazio u nove likove, a opet je bio poznat kao veoma staložen momak. Prilično raznovrstan u svojim izvedbama, nekad grub, nekad smotan, nekad ozbiljan, nekad neozbiljan, sve mu je polazilo za rukom i uvek se videlo da može i više da postigne od statusa epizodiste, ali barem pred kamerom to nikad nije uradio.
Jare ga je u „Kamiondžijama” naučio da „smuditi” nije književni izraz (iako totalno jeste), bio je geometar Lazić u „Više od igre” , umetnički orijentisan stražar u „Sivom domu” , Mile Ložač u „Varioli” , pa su tu i „Dečko koji obećava” , „Tajvanska kanasta” , „Lepota poroka” , „Uvek spremne žene” , „Sabirni centar” , „Urnebesna tragedija” , „Pozorište u kući” , „Otpisani” , „Zaboravljeni” , a naravno i pomenuta uloga nemačkog agenta koji „buđavom” Bori ne veruje ni sekundu u „Balkan ekspresu” .
Preminuo je u Beogradu 5. jula 2003. godine, otprilike u eri kad su mobilni telefoni počeli da nadvladavaju. Šteta što ih nije bilo u njegovo doba, možda bismo danas na prvu znali kako se zove majstor sa slike, ali nikad nije kasno da se zapamti, pa počnimo od ovog trenutka – Milo Miranović.
Izvor: FB Rojalistički klub
