Svoje pesme nikad nije čitao, uvek ih je recitovao iz glave: Imao je 4 razreda osnovne škole i veliku ljubav prema Srbiji. Na današnji dan je umro pesnik nad pesnicima, rodoljub, veliki ljubitelj pisane reči, ali ponajviše prirode – Dobrica Erić
Dobrica Erić je preminuo je 29. marta 2019. godine u Beogradu u 83. godini života. Jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka. Pisao je poeziju, prozu i drame, a njegove pesme za decu postale su neizostavan deo čitanki. Objavio je više od stotinu knjiga poezije, proze, slikovnica i antologija, a za svoj rad je dobio isto toliko nagrada.
Odrastanje i književni rad Erić je rođen u Donjoj Crnući kod Gornjeg Milanovca. Njegovi roditelji, Miloš i Radmila bavili su se poljoprivredom. Dobrica je završio četiri razreda osnovne škole u Vraćevšnici. Kako sam kaže, bavio se raznim zanatima, ali mu je pisanje posebno išlo od ruke. Svojim stihovima oslikao je živopisnu prirodu šumadijskog kraja pa je tako postao lirski zdravičar Gruže. Prvu zbirku pesama pod nazivom „Svet u suncokretu” objavio je 1959. godine. Ljubav prema rodnom kraju, te uspomene iz detinjstva bili su njegova glavna inspiracija. Selo, livade, kuće, decu i ljude, sve to je Erić pretočio u stihove.
Godišnja doba, bašte, šljivike i sokake svog rodnog mesta, Šumadije i cele Srbije Erić je kroz svoje pesme približio i onim naraštajima koji nisu odrastali na selu, pa čak ni na ovim prostorima. Njegova lirika bliska je i deci i odraslima, pa je zbog toga postala nezaobilazan deo školske lektire.
On je jedan od najznačajnijih predstavnika tzv. poezije seljaka-pesnika ovog i prošlog veka. Tu jednostavnost misli i stiha pretovorio je u jedinu estetiku dečje poezije.
Dobrica Erić je autor nekoliko romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, više od 40 knjiga za decu. Njegova dela su prevođena na mnoge svetske jezike, te prodata u tiražu od oko milion primeraka. Pesme Dobrice Erića našle su se u čitankama, antologijama i školskim lektirama, a za mnoge je stvorena i muzika. Zajedno sa književnim kritičarom Dragišom Vitoševićem priredio je antologiju „Orfej među šljivama”koja je objavljena 1963. godine.
Godine 1994. štampana je njegova samostalna antologija „Da sabljama zemlju delimo”. Pisao je rodoljubive pesme, a jedna od njih, inspirisana teškim vremenima kroz koje je prolazio srpski narod „Prkosna pesma”, postala je svojevrsna himna svih Srba na Balkanu.
Ja Rab Božiji Srbin
sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!
Knjiga „Razapeta zemlja” koju je objavio 1999. godine, predstavlja, po mnogim književnim kritičarima Erićevo najuspešnije delo. Sastoji se iz novih rodoljubivih pesama, ali i onih koje su čitalačkoj publici bile poznate od ranije. Nastajala je u vreme krize na Kosovu i Metohiji. Štampana je u deset izdanja, te pobrala brojne simpatije kritike i publike. Za ovu knjigu pisac je nagrađen čak petnaest puta. Godine 2012. nastala je knjiga „Brojanice iz Gračanice” koja počinje stihovima:
„Poetska povest,
oda moga roda
So isplakana i neisplakana
U doba velikih nepogoda…”
Reč je o spevu od 1 333 strofe koji govori o istoriji srpskog naroda, od starih Slovena do danas. Govori o prošlosti, ali i stradanju srpskog naroda u 20. veku, gde vezu čine Kosovo i Metohija, o nepravdi i iskušenjima.
Erić je bio uvek rado viđen gost u amfiteatrima i bibliotekama brojnih univerziteta u Srbiji i Republici Srpskoj. Svoje pesme nikada nije čitao, nego ih je uvek recitovao napamet.
Srpski Orfej
U vreme najveće slave i aplauza, dok gleda u izloge pune svojih šarenih knjiga, a svaki dan na Radio Beogradu počinje njegovom krilaticom „Sunce se već penje na cerić – srdačno, vaš Dobrica Erić” – pesnik je živeo skromno, da skromnije ne može biti
Razgorevanje korone poremetilo je mnoge poslove i dane, pa i obeležavanje godišnjice bez Dobrice Erića – krajem marta.
Godišnjica je mogla da bude prilika da se o pesniku kaže još koja reč, da se dođe na neku novu ideju o pamćenju njegovog lika, stiha, uspomene… Sve to je, izgleda, odloženo za neku drugu, bližu ili dalju godišnjicu.
Nešto se, ipak, uradilo. Biblioteka „Braća Nastasijević”u Gornjem Milanovcu objavila je „pesničku biografiju”, pod naslovom Srpski Orfej Dobrica Erić, iz pera posvećenog književnog hroničara Radovana Popovića. Na 160 strana, formata B5, sa mnoštvom odličnih fotografija, pregledno je, u Popovićevom stilu, „ispričan” životopis pesnika Gruže, Srbije i zemlje kao takve.
Rođen u živopisnom kraju (1937), vodeći živopisni život, Dobrica Erić dobio je živopisnu knjigu-spomenicu – ona bi se, verujemo, najviše dopala upravo njemu.
Živopisan je bio, u stvari, pesnikov dar, pa se zato čini da je i sve drugo, pa i sami život i vreme – bilo živopisno. Živopisan dar, znači – živopisni stil i jezik, pamćenje, pogled na svet. U svojim pesmama i poemama Erić je većinu tog života i sveta opevao u raznim formama – pesničkim slikama sa pozlaćenim ramovima, ponegde ukrašenim više nego što treba, ali on je tako shvatao život i poeziju – slično narodnom vezu, naivnom slikarstvu, slavama i vašarima. I njegov život bio je nalik životu Srbije i njene prirode, s godišnjim dobima, letnjim i tmurnim danima, s malim i velikim praznicima i putovanjima.
Radovan Popović došao je do dragocenih podataka o detinjstvu, prvim danima i prvim pesmama dečaka iz Donje Crnuće. Rekonstruisao pesnikove početke – vreme, ljude, događaje. Izložio fotografije, pisma, dopisnice, faksimile i dokumente iz tog doba. U te prve muzejske vrednosti Erićevog pesništva spada i zbirka Svet u suncokretu, štampana 1959. u ediciji „Prva knjiga”Matice srpske. (Ugađajući Jugoslaviji, Matica srpska je brojne knjige u toj ediciji mladih autora štampala latinicom, pa i zbirku velikog ćiriličara Dobrice Erića.)
Na jednoj fotografiji „Uspomena sa gostovanja u selu Brekovo, kod Arilja: Dobrica Erić, Momčilo Tešić, Milena Jovović” – „pesnici sa sela”, sa novinarom Milojkom Đokovićem, jednim od Dobričinih prijatelja koji su najviše pomagali u afirmaciji mladog pesnika. Iz pokreta „Srpskih seljaka pesnika”, koji je s ljubavlju i razumevanjem pratio učeni Dragiša Vitošević, Erića su izdvojili njegov dar i glas – uskoro je nastupao sam. Početkom sedme decenije HH veka on kreće u svoj veliki pohod po gradovima i selima. Umećem kazivanja, stasom i vedrinom, ali najviše duhom i jezikom svoje lirike, plenio je publiku širom Jugoslavije.
Sačuvane su i rane fotografije – za plugom, sa kosom, u opancima gumenjacima, snimak iz vojske. Ali i s pesnicima: Brana Petrović, Skender Kulenović, Branko Ćopić, Slavko Vukosavljević, Vesna Parun…
Desetak godina bio je zagledan u naš najstariji časopis, divnog imena Letopis Matice srpske. Dirljiva su pisma uredniku Letopisa Aleksandru Tišmi: „Od tada pa do danas šaljem Vam svake godine po dve-tri pošiljke i uvek dopisnicu ili marku za odgovor…” – Ni ovog puta odgovora nema! – Tišma je neumoljiv – beleži Radovan Popović.
Pesnik ne može da veruje: zar on ne piše upravo za Letopis?
„Još jedna epistola Aleksandru Tišmi kao nova potvrda pesnikove nesrećne želje da mu pesme budu objavljene u Letopisu Matice srpske: „Poštovani druže Tišma, Poodavno sam dobio jedno Vaše vrlo nepovoljno pismo, zbog kojeg nisam smeo dugo da Vam se javim. Ne znam kako se to desilo da sam Vam 4-5 godina slao samo loše pesme…”
Matica srpska štampa mu još jednu knjigu (Stari seljački kalendar), posetio je tu ustanovu knjige i nauke, lepo su ga primili, ali Letopis ga nikako ne „pripušta”. Nolit i Prosveta, međutim, širom mu otvaraju izdavačka vrata.
Onda će Erić, tokom pola veka, objaviti stotinak knjiga i postati jedan od najpoznatijih pesnika, popularan kao Desanka i Matija. Biće ga prepuni radio i televizija, čitanke i novine. Pesme su mu komponovane i pevane, izvođene u pozorištima, ali je u „izvođenju” najbolji bio on sam, spreman da u malom ili velikom društvu, u školskom dvorištu, domu kulture, biblioteci, opštini, u crkvenoj porti – ustane i odrecituje: Gružansku kupačicu, Životopis, Šljivu, Dečansku riznicu, Prkosnu pesmu.
Pesma o Rataru i Sricanje žene postali su njegovi lirski udžbenici, a objavio je više bukvara – od ekološkog do anatomskog, više za decu, nego za odrasle.
Majstor stiha, rime, versifikacije, preduzima obimnije lirske projekte: da opeva sve: godišnje praznike, mesece u godini, slova u azbuci, vrste cveća, seosko domaćinstvo. U tim katalozima sve je oživelo, postalo slika i poruka. Gde god je zanoćio, napisao je pesmu – o selu, gradu, hotelu, domaćinu.
Ono što nije mogao Letopis, postigao je Raskovnik. Časopis za književnost i kulturu na selu počeo je da izlazi u izdanju Narodnog univerziteta Gornji Milanovac, u oktobru 1968. Časopis je imao tiraž veći od bilo kog književnog časopisa, a doživeo je i drugo izdanje… Uglavnom iz političkih razloga, Raskovnik često menja izdavače i adrese. Ova hronika Radovana Popovića propušta da zabeleži razloge gašenja prve serije i drugu seriju časopisa u izdanju Narodne knjige (kada je pripreman čuveni „kosovski broj“).
Uskoro oko Dobrice počinje da se okreće svet: knjige, kritičari, izdavači, ilustratori, pozorišni reditelji, novinari, žene… I mnogi pesnici – različiti, pogotovo oni što su pevali na selu ili tek dolazili u gradove… Najvažniji književni prijatelji tih decenija bili su mu Dragiša Vitošević i Dušan Radović. Stižu i ugledna priznanja i nagrade. Sve više je fotografija sa velikim imenima, ali i onih gde je pesnik setan i sam.
Nazire se kako je Erić, u vreme najveće slave i aplauza, dok gleda u izloge pune svojih šarenih knjiga, a svaki dan na Radio Beogradu počinje njegovom krilaticom „Sunce se već penje na cerić – srdačno, vaš Dobrica Erić”– živeo skromno, da skromnije ne može biti.
Političke krize osamdesetih i raspad zemlje devedesetih doživeo je aktivno – pevajući. U dobrom smislu reči naivan, ispevao je svoj Vidovdanski letopis o početku kosovsko-jugoslovenske agonije, a kad je počeo rat u Bosni, uzeo torbicu i pesmaricu i zaputio se preko Drine, svojima – da ratnicima u rovovima i nejači u zbegovima recituje i razvedrava. O tom razdoblju ova hronika nema dovoljno podataka. Kako je Dobrica usvojio Republiku Srpsku, a Republika Srpska njega.
Setan i sve samlji, pesnik je svom starom izdavaču Srpskoj književnoj zadruzi 2013. doneo poslednju knjigu Brojanice iz Gračanice. Rekao da ju je dugo pisao, da je pri tome mnogo patio sagledavajući sudbinu i sunovrat svoje zemlje i svog naroda… Utihnuo je, počeo da slabi i boluje, sve do poslednjeg dana.
Srušen od bolesti, bio je već u nekoj vrsti izolacije kad su mu sin Dobrivoje i urednik SKZ saopštili da ga je Komisija uvrstila u plavo Kolo. I to je bio jedan od njegovih snova. Obradovao se. A kad mu je sin doneo primerak Izabranih pesama u klasičnoj sivoj kolekciji, osnovanoj 1892, pustio je suzu.
Nekoliko knjiga, među kojima i tu iz plavog Kola, položili smo mu na kovčeg, kad se, 31. marta 2019, na domaćem groblju u Donjoj Crnući, ukrcao na veliko putovanje u poeziju večnosti.
Izvor: RB Rojalistički klub
