Godine 1814. 5 februara, u Beču je objavljena „Mala prostonarodna slavenoserbska pesmarica” Vuka Karadžića, koja je označila početak upoznavanja Evrope sa srpskom narodnom poezijom.
Na današnji dan 1814. godine u Beču izlazi Mala prostonarodna slavenoserbska pesnarica, zbirka od 100 lirskih i 8 epskih pesama, koje je Vuk Karadžić zapisao zapisao po sećanju, na nagovor Jerneja Kopitara.
Ovo delo je nastalo nakon samo četiri meseca poznanstva sa Kopitarom, i ono je prvo delo koje se pojavilo u štampi a da je pisano „prostim narodnim jezikom”, gde se Vuk zapravo koristio reformisanom ćirilicom Save Mrkalja.
Jednom prilikom, Vuk je rekao o Kopitaru: „Glavni uzrok što sam književnik, uvek će ostati Kopitar. U tom pogledu dugujem njemu, ako ne sve, ono mnogo, vrlo mnogo”.
„Među drugim razgovorima bilo je reči o srpskim narodnim pesmama. Videći da ih ja mnogo znam Kopitar me stade nagovarati da ih zapisujem, što više, to bolje, a posle u ime Boga i štampam. E, šta ću, mene je to zabavilo, i ja ti daj piši pesme… Nakupila ih se prilična sveska i izašla na svet pod imenom — ‘Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica.’
„Radi narodnijeh pjesama išao sam nekoliko puta u Srbiju, a radi jezika putovao sam preko Slavonije u Hrvatsku, Dalmaciju, Dubrovnik, Boku Kotorsku i Crnu Goru. Nego mi je ostala velika rana na srcu što nijesam mogao otići u Bosnu, Hercegovinu, Kosovo, Metohiju i svu Staru Srbiju. Ja sam o ovome putu jednako mislio i dosta puta se na nj spremao, ali su smetnje bile tolike da se nijesu mogle nadvladati”.
Izvor: Muzej Vuka i Dositeja
