Juče se navršilo osam godina od smrti poznatog srpskog glumca Marinka Madžgalja. Sećanja na njega ne umiru, posebno od prijatelja. Gotovo da nema dana da se na srpskim radio stanicama ne pusti neka od pesama njegovog benda Flamingosi ili se pojavi u nekoj repriziranom seriji ili filmu na malim ekranima. Mural pored Ateljea 212 takođe podseća na njega kao i neki plakati u pozorištima u kojima je igrao (pred Ateljea 212 tu je i Jugoslovensko dramsko pozorište, Bitef teatar, Narodno pozorište, Pozorište Slavija, Dado i Madlenianum.
Ovom pričom započinjemo prenos tekstova pesnika Aleksandra Saše Jovanovića iz Frankfurta na Majni u Nemačkoj objavljenih u knjizi priča Moji prijatelji pesnici. Tekstovi su uglavnom posvećeni predstavnicima srpskog rasejanja, koji su u većini slučajeva bliski prijatelji pesnici.
Marinko Madžgalj
Ti, koga neće biti, nekoliko prijatelja i ja koji posle toga neću biti više isti, sedeli smo te večeri na mestu koje više ne postoji.
Pričali smo o filmu, poeziji, muzici, deci i večitim misterijama- ženama. I o Bekimu. Blistavo i strašno. Evo i sad čujem kako mi govoriš da i nije tako bitno napisati pesmu nad pesmama i ući u čitanke za osmi razred. Da nije važno samo ono šta si uradio, napisao, napravio, rekao….važno je i šta si odbio da uradiš.
Da je nebitno na šta ćeš potrošiti novac, a bitno na šta ćeš vreme.
Ja sam bio ponosan što tog trenutka dišemo isti komad vazduha, šepurio se tvojom bliskošću i krišom krao parčiće tvoje slave. Ti si, kao da si znao, krao vreme. Do sledećeg jutra, večeri, sledećeg aplauza.
Stizale su odnekuda čaše, flaše koje nismo mi naručivali. Sto je, iako velik, postajao sve tesniji i tesniji, naše oči sve sitnije. Jedino je tvoj glas ignorisao manjak prostora a višak alkohola, i odolevao vazduhu prepunom duvanskog dima. Zavideo sam ti na miru koji zračiš,a nisam znao da vulkani u tebi tutnje.
Njih si odćutao.
Nosio si svoj krst sa osmehom kojim si ispunjavao i osvetljavao zatamljene prostore u koje si kročio. Osmehom kojim si razoružavao besne, tešio tužne. A svaku si tugu umeo da otpevaš kao da je tvoja i da joj dodaš svoju suzu. Svačijoj sreći da se raduješ. Zato su te valjda i pozvali k sebi, tako rano, Gaga, Bata, Danilo, Prele, Momo…Da čuju kako govoriš Hasan-Agu,pevaš „Mrijem dušo za tobom” ili „Ne me quitte pas”.
Hvala ti Marinko, Čeda Veljo, Safete, Zlatibore, Miki, Petre pevče! Ovom si srcu dao deo svoga- zauvek!
Za portal Rasejanje.info Aleksandar Saša Jovanović
