Pesnikinja Borica Perišić Đekanović iz okoline Štutgarta piše i za stare i za mlade


Borica Perišić Đekanović sa prve promocije u Kotor Varoši
Foto: arhiva B. Đekanović

Autorka zbirki pesama „Kad trave zamirišu” i „Ukus zrele maline”  Borica Perišić Đekanović, rodom je iz Grabovice kod Kotor Varoši. Od 1992. godine živi u okolini Beblingena kod Štutgarta u nemačkoj porkrajini Baden-Virtemberg. U Kotor Varoši je završila dve škole – ugostiteljsku i obućarsku – obe sa odličnim uspehom i potom radila u fabrici obuće Mladost u Kotor Varoši. I kao ugostitelj i kožarski tehničar  istakla se u Nemačkoj – gde je radila više poslova – od  fabrike do hotela dok nije našla idealan posao u kancelariji firme „Raisch”.

Poeziju piše od 15 godine
Foto: B. Đekanović

Kao dete oduvek je volela da čita. I danas to radi sa velikim žarom.  Omiljena knjiga joj je bila i ostala „Ana Karenjina” od  Lava Tolstoja, a pesma „Pismo majci” od Jesenjina. Stih Jesenjina „Ti jedina uteha si moja, svetlost što mi sija istim žarom” je dobrim delom i njena vodilja kroz život. Svoju prvu pesmu napisala je sa 15 godina. „To je pesma Nova godina. Puno godina kasnije počela sam da pišem poeziju” istakla je Borica za portal „Rasejanje.info”.

Svoju prvu knjigu poezije za decu „Kad trave zamirišu” objavila je 2009, a šest godina kasnije „Ukus zrele maline” za odrasle. Iste te 2015. godine, u Antologiji savremenog stvaralaštva za decu srpskih pisaca u rasejanju našle su se četiri njene pesme iz zbirke „Kad trave zamirišu”. 2018. u Zaveštanju srpskih pisaca Švajcarske ušle su dve nove pesme, a iste godine u knjizi „Beograd na vodi” na srpskom i romskom jeziku štamapana je još jedna njena nova pesma.

Knjiga „Ukus zrele maline” prevedena je i na nemački jezik i uskoro se planira i promocija za Nemce. Radi na pisanju nove knjige, koja će biti štampana i na srpskom i na nemačkom jeziku. „Svaka moja pesma nadahnuta je inspiracijom iz života i ljubavi kao najvećim pokretačem svega u kosmosu. Snovi – snovi su najlepši. Snove ti niko ne može uzeti”,  Boricini su stihovi.

Zahvaljujući njenom dragom prijatelju i pesniku Milovanu Aksentijeviću, čula se njena pesma „Odlazak” i to na radiju Tamo daleko u predalekom Novom Zelandu. „Imala sam tu čast da sa mojom pesmom koja se zove ’Moja zemlja’ otvorim Druge po redu Vidovdanske sportke igre u okviru kojih je odražan Kros RTS-a za učenike Dopunskih škola na srpskom jeziku u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg. Bilo je to u junu 2018. godine”, naglasila je Borica.

„Moram da spomenem da sam imala odličnu saradnju sa učiteljicama Dopunskih škola na srpskom jeziku u dijaspori. Imala sam nastupe u dopunskim školama na srpskom jeziku u Berlinu, kod učiteljice Nataše Hartveg, u Karlsrueu kod Adrijane Joksimović i u Štutgartu, Sindelfingenu i Kalvu kod nastavnice Biljane Petrović”, dodala je pesnikinja.

Sa svečanog otvoranja podružnije Prosvjete u Štutgartu
Foto: arhiva B. Đekanović

Borica je danas član Prosvjete – odbora za Nemačku sa sedištem u Štutgartu. Bila je član udruženja „Radnik – pesnik u tuđini” iz glavnog grada Baden-Virtemberga. Pored promocija svojih knjiga u Štutgartu, Karlsrueu i Kotor Varoši, ove godine je imala i zanimljive zajedničke promocije sa koleginicama i prijateljicama Mirjanom Ćalić-Lukić  i Nevenkom Dolić-Đukić u Republici Srpskoj i to u tri grada: u Banja Luci, Doboju i Tesliću.

„Ipak, meni je najljepša promocija bila u mom rodnom kraju u Kotor Varoši. Moja prva promocija moje prve knjige ’Kad trave zamirišu’ posvećena je mom sinu Srđanu. Medijski je bila odlično propraćena. Prva promocija je kao prvo dete. Prva radost. Sve moje promocije su bile posebne i svaka je bila na svoj način” naglasila je Borica.

Putovanja su takođe njen hobi
Borica u Moskvi
Foto: arhiva B. Đekanović

Slobodno vreme je rezervisano za prirodu, koju mnogo voli. Šetnje i cveće svake vrste su neviđeno uživanje za Boricu. Takođe rado voli da ode u bioskop i pogleda dobar film. Putovanja su takođe njen hobi. „U julu ove godine bila sam na Pokloničkom putovanju Banja Luka, Romanija, Ukrajina, Rusija sve do Moskve i nazad. Imala sam priliku da vidim i posetim najveće i najvažnije manastire na prostoru bivšeg Sovjetskog saveza. Mogu da kažem, da sam se sa tog puta vratila duhovno bogatija. Doživela sam puno toga, što to pre nisam mogla ni da zamislim. Puna sam predivnih utisaka. Tih 9000 km pređenih autobusom uopšte nije bilo naporno u odnosu na ono što sam dobila zahvaljujući Bogu”.

Za prijatelje, pesme, knjige i porodicu – a posebno za sina Srđana, koji danas ima 16 godina – uvek ima vremena i uvek se rado druži sa njima.