Na današnji dan pre 90 godina „Cepelin“ je preleteo deo Srbije


Cepelin iznad Beograda
Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije

Prava senzacija za stanovnike Srbije bila je 16. oktobra 1929. godine kada je iznad dela zemlje preleteo dirižabl „Grof Cepelin“. Preko Sombora letilica se uputila ka Novom Sadu, pa Beogradu, Smederevu, Čupriji i Nišu odakle je otišla dalje za Bugarsku. U ranim jutarnjim satima mnoge Beograđane iznenadila je ova letilica, a oni koji su čitali štampu bili su obavešteni da će dirižabl preleteti našu teritoriju, ali tačno vreme se nije znalo. Kako prenosi dnevni list „Vreme“ iz toga perioda da je u ranu zoru desetine hiljada Beograđana posmatralo let ogromne vazdušne lađe koja je kružila iznad prestonice uz veliku buku od koje su se tresli prozori. Mnogi posmatrači ostajali su bez daha imajući utisak da iznad grada kruži neka gorostasna aždaja iz bajke, a drugi su se čudili kako zatvaraju putnike u tu trupinu bez prozora. Letelica je napravila četiri kruga, a kada je bila nad bežanijskim aerodromom izbacila je poštanski džak sa pismima. Poslednji krug letela je nad sam centrom grada i uputila se dalje ka Nišu, prema Sofiji i Bukureštu. Bila je ovo senzacija kakvu Beograd do tada nije video.

Tekst iz novina „ Vreme“ od 17.10.1929. godine

Prenosimo ceo tekst lista „Vreme“ od 17. oktobra 1929. godine

Iako su Beograđani još prekjuče bili obavešteni da će Graf Cepelin u toku jučerašnjeg dana preleteti nad Beogradom, ipak se niko nije nadao njegovoj tako ranoj jutarnjoj poseti. U znaku iščekivanja bio je samo manji broj onih ranoranilaca, koji već u jutro čitaju novine.
Tek u toku prošle noći Vreme je dobilo telegrafski izveštaj, da se Graf Cepelin, posto su meteorološki izveštaji bili povoljni, digao sa aerodroma u Fridrihshafenu u 8 sati i 29 minuta u veče, a druga depeša, dobijena duboko u noć od bečke radio-stanice javljala je, da je vazdušna lađa preletela austrijsku granicu u 11 i po sati noću i da će biti nad Beogradom u zoru.
Dakle, samo manji deo Beograđana bio je u iščekivanju, kad se oko 6 i po časova pre podne, u daljini prema Avali iz sivkaste jutarnje magle pojavila najedanput jedna krupna silueta, koja je naglo postajala sve veća i sve jasnije ocrtavala trup vazdušne lađe, već dobro poznate iz ilustracija i sa bioskopskog platna.


Treštanje motora je probudilo Beograđane

Malo zatim zatreštala je vazduhom lupa motora, koja je bivala sve jača, u koliko se lađa više približavala Beogradu. Zaista, to je bila prava lupnjava, koja nije imala nikakve sličnosti sa čegrtanjem običnih i poznatih avijonskih motora.
Kada je  Graf Cepelin opisao prvi krug nad Beogradom, leteći dosta nisko, od te lupe zatresli su se prozori i mnogi Beograđani, koji su još u dremežu završavali poslednje ostatke noćnih snova, skočili su iz kreveta

  • Graf Cepelin!

Pootvarali su se prozori, svet je istrčao na balkone i u dvorišta. Treba oprostiti mnogim damama i gospodi, što su u prvom uzbuđenju i želji da vide tog slavnog vazdušnog kolosa, koji je u rekordu brzine opisao vazdušni krug oko cele zemljine kugle, zaboravili momentalno na svoje toalete. Dok su se po dvorištima pojavile žene u noćnim košuljama, na balkone su istrčale gracioznije siluete u šarenim pižamama pa čak i kombinezončićima. Muškarci, koji su po dvorištima i balkonima podjednako pokazivali svoje maljave listove ili nezgrapne gaće, opravdavali su najočitije  naziv „lepog pola“, koji pripada njihovom boljim polovinama.

Vazdušni džin nad Beogradom

Ali, sve te slike gubile su se pred impozantnom pojavom vazdušnog džina, koji je sekao zamagljeno jutarnje nebo, dok je rika njegovih motora tresla prozore, kao da je iznad varoši doletela neka aždaja iz bajke.

  • Vidi, koliki je! – bio je gotovo jednoglasni uzvik svih Beograđana.

Zaista, mrko telo vazdušne lađe, gledano odozdo, davalo je jedan opšti utisak gorostasnosti, koji je bio gotovo u disharmoniji sa brzinom i lakoćom, kojom je sekao vazduh.

Uzbuna je nastala među pticama u baštama i parkovima. Već navikle na naše male lovačke i putničke avione, za koje su se uverile da su miroljubive prirode, ptice apsolutno nisu mogle da znaju narav ovog novog čudovišta, koje je zaposelo njihovo vazdušno carstvo: vrapci su mukom zamuknuli i sakrili se pod crepove, vrane su se zavukle duboko u granje, prekinuvši uobičajene rasprave; jedino su kokoške digle uzbunu u kokošinjcima, kao što bi uradili robijaši za vreme zemljotresa. Njima su se pridružile ćurke, patke i guske (ne odnosi se na guske u prenosnom značenju).

    „Nešto pada!“

Mekano, kao da plovi po beličastom pamuku, Graf Cepelin je počeo da opisuje velike krugove u sivom jesenjem jutru, spuštajući se sve niže i prilazeći sve bliže.

  • Vidi, ima četiri motora.
  • Kako četiri? Ima šest.
  • Gde ti vidiš taj peti i šesti!
  • A gde su mu prozori?
  • Kuku, pa zar zatvaraju putnike bez prozora u onu trupinu? Džaba mu takvog putovanja!

Kroz maglu zaista se teško primećivala velika kabina sa prozorima, sa kojih je posada lađe i oko dvadeset putnika radoznalo posmatrala stotine beogradskih ulica, čudne gomile palata i udžerica, i dve impozantne vijugave srebrne trake Save i Dunava.

  • Nešto pada!
  • Bože gospode, da se nije neki putnik okliznuo kroz prozor.

U jednom okretu, kada je Graf Cepelin bio otprilike nad Zemunom, nešto je palo na njega, kao neko telo, i brzo se survalo u prazninu. Srećom, nije bio nijedan putnik, nego poštanski džak sa pismima upućenim sa vazdušne lađe, bačen na bežanijski aerodrom.

U 6 sati i 35 minuta

Graf Cepelin ukazao se nad horizontom u 6 časova i 35 minuta dolazeći sa severozapadne strane, na visini od četiri stotine metara. Jaka jutarnja magla sprečavala je da se u prvom velikom njegovom krugu nad Prestonicom razaznaju jasnije konture ogromnog vazdušnog aparata. Tek pošto je prvi krug nad Beogradom napravio, a taj je bio istovremeno i najveći jer je zahvatio sa severozapadne strane, dolazeći od Čukarice pa preko krajnje periferije Vračare i Smederevskog Đerma prema Višnjici, pa uokrug preko donjeg Banata, iza Zemuna i aerodroma i naglom zavijutku iznad Savskog mosta, Cepelin je počeo da se spušta, tako da se posle dva kruga njegovo veliko telo dalo jasno razabrati, pa čak i pročitati na prednjem kljunu čitko i veliko belo ime Graf Cepelin, a na srednjem boku znak D – L. Z. 127.

Radnici, koji su zorom odlazili u fabrike bili su prvi koji su skidali šešire i kačkete kličući ili mašući jutarnjem gostu. Zastali su gde su se našli onoga momenta i živahno pratili svaki krug, sa uzbuđenjem slušali potmuli i ritmički rad njegovih motora, šum koji je bio sasvim drugojači nego što ga proizvode avioni. Cepelin je ostao sam nad beogradskom nebu. Nijedna sirena da zapišti, nijedna fabrika da iskaže svoju radost nad pobedom jedne besprekorne tehnike

Pozdrav sa Cepelina jugoslovenskom zastavom

Kao da očekuje da bude pozdravljam dostojno kako je i zaslužio, cepelin je nastavio da kruži nad Beogradom u sve užim spiralama, spustivši se sve do na sto metara visine, tako da je u jednom momentu izgledalo kao da on ima nameru da se spusti negde u okolini. Ogroman trup lađe se pokretao pod nagibom krmila, a tubasti kljun *** slabim *lazom u velikim krugovima lagano u nizinu dajući prilike da se lepi oblik dirižabla jasno posmotri i opazi nekoliko pozdrava koji su slali putnici kroz otvore velike kabine na prednjem delu trupa. U sredini, sa obe male kabine posade, u jednom momentu jasno se moglo videti kako neko maše jednom zastavom, koja je u prkos magli, mogla da bude prepoznata. To je bila zastava Jugoslavije, pozdrav pun takta i pažnje od naših ranih gostiju sa horizonta.

U 7 sati i 40 minuta

Četvrti krug napravljen je tačno u sedam časova i deset minuta. Sad su krugovi postali sve uži. Jedan sasvim uzak krug išao je iznad beogradskog sitija preko Kalemegdana, iznad Knez Mihajlove ulice, Terazija, Dvora i Miloša Velikog ulice. Zatim se tu krug proširio novom spiralom koja je odlazila prema Đermu, a odatle preko Dunava opet prema aerodromu. Tada je Cepelin na čas nestao u magli, da se zatim opet pojavi preko Save iznad Dušanovca i Banjice, pa u krugu natrag prema centru varoši. U tom momentu, kada je bio na samih sto metara, moglo se videti kako se iz dirižabla pušta jedna spiralna artija, kao balska serpentina, koju vetar ponese i baci negde na periferiji. Još tri kruga i cepelin se ponovo pojavljuje nad aerodrom, vraća iznad prestoničkog centra, pravi zavijutak u desno nad samim Dunavom i odlazi u pravoj liniji prema jugoistoku, nešto zapadnije od Smedereva, našavši pravu liniju za Niš.

Ogromna zelenkasto-siva silueta dirižabla nestala je na horizontu, tako da u 7 i 40 minuta nije od nje više bilo ni traga. Može se reći da je cepelin u svemu na beogradskom nebu proveo okruglo jedan puni sat.

Tek pošto je već na obzorju nestala njegova velika forma, pojavio se jedan avion, verovatno da još dospe da izruči svojim štektanjem gostoprimni pozdrav. Ali, daleko pre, jedna jedina i možda sasvim spontano ukazala je pozdrav gostima jedna zemunska fabrika, čiji se snažni pisak preko običaja čuo čak u Beogradu u onoj jutarnjoj tišini, sirena koja se sva napela da bi izrazila ono što je stotinu ostalih sirena beogradskih i zemunskih propustilo, ma da se u to vreme u njihovom fabrikama već punom parom radilo. Ali, i taj jedan pozdrav zemunske fabrike govorio je jasno o oduševljenju onih Beograđana koji nikako, sem sitnim ljudskim divljenjem, nisu mogli da sa zemlje pošalju izrazitiji i jači pozdrav.