Životni superheroji

Rubriku o modi i ljubavi vodi Isidora Vujić, student istorije iz Beograda

U prvim razredima osnovne škole, ne mali broj puta, smo imali sastave na temu ko su nam uzori u životu. Na koga želimo najviše da ličimo kad porastemo. Fiktivni ili stvarni likovi, nije bilo bitno. Dečiji um je išao i do te mere da smo i fizički želeli da ličimo na naše superheroje. Od stvarnih osoba u našim životima, preko poznatih ličnosti, pa sve do crtanih likova. Lično sam najviše želela da budem Bel iz Lepotice i Zver i Mala sirena (u poverenju, deo mene i dalje želi njihove zamkove i biblioteke). Mašta.

Međutim, kada to nisu bili fiktivni likovi iz dečije bajke, ugledala sam se na poprilično dosta osoba iz mog stvarnog životnog okruženja. Tražila sam ono najbolje u njima i pokušavala da primenim na sebe. To su bile moje „zvezde vodilje“ –  majka, baba i mešavina mnogobrojnih tetki koje imam (sastavljene u jednu, izmišljenu ličnost u mojoj glavi). Htela sam da imam maminu ženstvenost, da se vodim babinim (nije volela da je zovem baka) pravilom da se našminkam i kada idem da bacim đubre. Želela sam da imam svu pozitivnost ovog sveta kao imaginarna osoba u mojoj glavi. I tako sam težila ka tome da postanem sve one.

Ali u jednom trenutku sam shvatila. To čemu sam težila nisam bila ja; to nije bila moja formirana ličnost. Tog momenta postala sam uzor sama sebi. Treba da se ugledam i pronalazim dalju motivaciju u staroj, sadašnjoj i budućoj meni.

Sve heroine su izgradile snažnu osobu; bez njihove podrške ne bih bila ovde gde trenutno jesam. Sada je došlo vreme da nastavim gde su one stale i nikada da ne prestajem sa njihovim radom. To je jedini način da se odužim za svaku podršku koje su superwomen pružile osobi koja sam sad.

U toku kasnih noćnih sati (dok se mučim da zaspim), počnem da razmišljam o situacijama u kojima sam se nalazila i odlukama koje sam morala sama da donesem, ključne važnosti za moj dalji razvoj. A onda shvatim da smo svi mi „sazreli“ u odnosu na juče, da nismo iste osobe od pre mesec dana, da ne pričam o godinama. Svakim sekundom nadograđujemo naše ličnosti i jedino ostaje da radimo na njima. Da nikada ne prestanemo sa tim. Onda, kada dovoljno porestemo, više nema potrebe da imamo druge superheroje osim nas samih. Na kraju krajeva, ostajemo sami sebi i mi smo ti koji odlučuju o daljem toku života. Niko drugi osim nas neće raditi na tome jer je intuicija jedinstven osećaj (jedino ako  ne postoji moć čitanja misli).

Da bismo jednog dana i mi bili superheroji  nekom mladom životu u usponu, ključno je da naučimo da volimo i poštujemo sebe, ali istinski i stvarno, koliko zaslužujemo.