Vidovdan iz ugla Dragane Zimonjić i ono što bi trebali da znamo


Knez Lazar
Foto: arhiva D. ZImonjić

Dragana Zimonjić, veliki ljubitelj srpskog jezika i knjige, koja živi u Švajcarskoj, napisala je tekst o Vidovdanu iz drugog ugla o kome se malo priča, a trebalo bi mnogo više. Mislimo da sve znamo o ovom prazniku, bitno je da se zalije uz čašicu da se otpeva neka pesma i da se zamezi. Naravno mrsnom hranom. Ona se zapitala kakav smo mi to narod, „potomci onih koji su svoje živote dali za veru i otadžbinu“ i da li „smo dostojni da se dičimo srpstvom kada o njemu tako malo znamo i kada mu tako male žrtve svoje prinosimo, zapitajmo se svi, bez izuzetka“. Ne poštujući ovaj veliki praznik mi „gubimo svoj nacionalni identitet, veru i istoriju svesno i nesvesno lutamo u svom bespuću, ne ostavljajući potomcima ono najvrednije, okrivljujući ceo svet da je protiv nas, nespremni da deo krivice priznamo, da se istinski pokajemo i vratimo na pravi put“.

Prenosimo ceo tekst uz želju da se pravilno shvati i da se za početak razmisli. Kada se shvati, počeće i da se primenjuje.

„Danas je, svi znamo, Vidovdan. Veliki verski i nacionalni praznik. Citatima, mislima, rečima koje je po predanju izgovorio Knez Lazar preplavili smo društvene mreže, čestitkama za srećan praznik takodje. Znamo da se na današnji dan 1389. godine odigrala Kosovska bitka, Boj na Kosovu, da je po predanju, Miloš ubio Murata, sve ono što se moglo čuti u nekim narodnim a još više u pesmama ovog modernog doba, sve to znamo.
Stihove „Sini jarko sunce sa Kosova, ne damo te zemljo Dušanova…“, „Gde god da krenem tebi se vraćam ponovo…“ i mnoge druge možemo i u pola noći da zapevamo, sve znamo, oni su svojevrsna moderna srpska zakletva. ..Međutim, kada se malo dublje upustimo u razgovor o samom Vidovdanu priča prestaje. Tačka. Sagovornici, vaši prijatelji, rođaci će vas proglasiti ili previše nametljivim ili napornim, ponekad i jedno i drugo. Hajde bolje da pojedemo i popijemo nešto, pusti istoriju, čućete odgovor…A bićete ponuđeni najčešće mrsnom hranom, gozbom nedostojnog današnjeg dana, slavnog Vidovdana i velikog petrovdanskog posta.

Dragana Zimonjić nas pozvala da se
„vratimo na pravi put“
Foto: arhiva D. Zimonjić


„Neka imamo jedno zrno soli…“ citiraćemo reči Kneza Lazara pored bogate trpeze…bez imalo griže savesti, bez osećaja za greh i potrebe za poštovanjem junačkih predaka. Bez molitve i sveće zapaljene u crkvi danas za njihove duše a i za našu i buduće vekove…
Kakvi smo mi to SRBI, potomci onih koji su svoje živote dali za veru i otadžbinu, da li smo dostojni da se dičimo srpstvom kada o njemu tako malo znamo i kada mu tako male žrtve svoje prinosimo, zapitajmo se svi, bez izuzetka..
Odrasli u socijalističkom sistemu nismo imali priliku da dovoljno naučimo o veri o istoriji svog naroda (čast izuzecima), prihvatali smo raširenih ruku sve tuđe a zapostavljali svoje ..i stigli do ovde, gde jesmo…
Zaokupljeni onim što nam je savremeni život doneo pravdali smo se i pravdamo nedostatkom vremena, tumaramo nespretno i neznanje prenosimo i na pokolenja.
Istoriju Srba, knjigu ili više njih možda imamo negde na polici sa ostalim knjigama za ukras, a znanje o tome…ono nam valjda i ne treba…dovoljna je i tetovaža „S verom u Boga“ ili lik Kneza Lazara negde na desnoj nadlaktici… Ko su uopšte bili ti junaci i da li nam je to uopšte bitno?
Bilo bi lepo o svima po nešto napisati jer zaslužuju…ali knjige istorije već postoje, nema potrebe, ko želi, pronaći će…gubimo svoj nacionalni identitet, veru i istoriju svesno i nesvesno lutamo u svom bespuću, ne ostavljajući potomcima ono najvrednije, okrivljujući ceo svet da je protiv nas, nespremni da deo krivice priznamo, da se istinski pokajemo i vratimo na pravi put. Put očuvanja pravoslavne vere, Kneza Lazara, Miloša Obilića i svih slavnih kosovskih junaka…“

Dragana Zimonjić, Švajcarska