Milanče Radosavljević: za legendu nema prepreka


Milanče Radosavljević, legenda narodne muzike čest je gost srpskog rasejanja
Foto: arhiva M. Radosavljević

Milanče Radosavljević, legenda narodne muzike, danas puni 76 godina. Veseo, pozitivan, pričljiv, radan, uvek nasmejan i iskren, svojim glasom i pesmama već decenijama oduševljava i oraspoložuje svoj narod, gde god se nalazio. Po broju nastupa koje je imao u Evropi, među srpskim rasejanjem, moglo bi se reći da je deo njega. Sa ponosom uvek naglašava da je on dete sela i da će tako ostati doveka. Zbog posla mogao je da bira gde će da živi, ali je on izabrao rodni Barič kod Obrenovca. Kada ne peva i nema nastupe, on nije samo domaćin već i traktorista, zemljoradnik, stočar, mehaničar, suprug, otac, deda, ujak, rođak, verni prijatelj… veliki donator, vernik… Čovek koji voli da živi i koji se raduje malim i velikim uspesima. Život ga nije štedeo, od rođenja. Od kada zna za sebe borio se sa delimičnom paralizom prstiju. Pozitivnost i velika upornost su mu omogućile da svira harmoniku. Preko 30 godina je pevao i svirao istovremeno. Kaže da kada se nešto radi srcem, onda tu nema prepreka. Harmonika je, iz ljubavi, mogla da se svira i nogama, da je trebalo. Upornost, koju su mu preneli roditelji Žile i Žica preneo je i na svoju decu. Muzikalnost takođe. Otac je svirao violinu. Milanče i njegova mlađa sestra Milena su voleli da pevaju i to izvorne srpske i makedonske pesme. Galantno tvrdi da je Milena bolji pevač od njega.

I pored problema sa prstima postao vrsni harmonikaš
Foto: arhiva M. Radosavljević

Nikada nije želeo da napusti rodni dom i selo. Kada ne radi u polju ili ne snima, radi u radionici i vreme provodi sa svojima. Inovator je i uživa u osmišljavanju poljoprivednih alatki. Autor je 44 pesme. Sebe smatra narodnim pevačem. Nikada nije održao solistički koncert. Od svih njegovih pesama koje je sam komponovao posebno mu je draga „Anđelija, ustala je majka rano“, dok su mu za najveće hitove izabrani „Dao bih ovo malo života“ i „Žena plave kose“.

Pandemija virusa korona je zaustavila nastupe, kojih je bilo ne samo svakog vikenda već i tokom nedelje. Uživa uz unuke, porodicu, priču, rad u polju, svojim ovčicama, u pesmi. Domaćinski, vrlo raspoložen i otvoren dočekao me je u rodnoj kući. Za portal Rasejanje.info Milanče je govorio o sebi, svom početku, svojoj porodici, karijeri, srpskom rasejanju… Uživajte u divnoj priči i arhaičnim izrazima koji se koriste u ovom delu Srbije u Bariču kod Obrenovca.

– Rođen sam 12. oktobra 1944. godine na Mioljdan. Moja sestra Milena slavi Mioljdan. Na žalost zet mi je pokojni. I dok je on bio živ a i danas uvek sam prolazio jeftino za rođendan, nisam ga spremao, sestra mi ga spremala – u šali je započeo naš razgovor Milanče Radosavljević.

Naši ljudi sa svih kontinenata Vas vrlo vole i poštuju. Do skora ste bili vrlo aktivni. Sada je to korona zaustavila. Da li Vam je bilo naporno da putujete?

– Putovanje je naporno, ali pevanje nije – čim ja dođem tamo, čim malo uzmem vazduha ja se slatko napevam. Ali treba doći do mesta, a i vratiti se.

Da li je tačno da ne volite da letite?

– Najviše volim avionom da idem – to je neko pogrešno rekao. Ja sam brzak – volim brzo da stignem i da odradim. Nada Topčagić jednom prilikom je sedela pored mene u avionu. Držala me za ruku i rekla „Jao Milanče, ja se bojim aviona“. Tešio sam je „Ne boj se Nado, ni jedan gore ost’o nije“. Uspelo je, utešio sam je.

I tako putujem i putovao sam sa raznim mojim kolegama. Najviše smo putovali kolima, do Bosne, po Srbiji, od grada do grada, idemo tako i pevamo.

Zanemarimo koronu. Kako je bilo do skora? Da li ste imali neki vikend slobodan?

 –  Kako kada. Ranije više sada malo manje. Nekada je intezivnije, nekad slabije. Onaj, ko ima cenu ne može da peva svaki vikend. Ako bi spustio cenu, pevao bih i sredom i četvrtkom, ali ja ne mogu da iznesem taj teret, to je prevelik teret za mene, imam preko 75 godina. Ja pevam odabrane svirke, kod mojih ljudi proverenih. Nemam više eksperimentalnu svirku pa da mislim da li će da me plate ili neće da me plate. Tamo gde pevam, ja sam plaćen unapred i mogu da uzmem pare i za dogodine, ako hoću, ali ja to ne radim – radim pošteno i ljudi me cene. Još uvek punim restorane. Zadovoljan sam. Voli me narod i u ovim godinama još uvek pevam. Sad, svako ima svoju publiku i moja publika mene neće nikad napustiti jer oni vole moj način pevanja i takve pesme.

Milanče sa sinom Zoranom, takođe harmonikašem koji ga često prati na nastupima i koncertima
Foto: arhiva M. Radosavljević

Pretežno pevate Vaše pesme?

– Ne, pevam svašta, ali ako malo više pevam tuđe pesme, imam primedbu: „Milanče Radosavljeviću, mi smo došli da slušamo Vaše pesme, a ne da pevate Mitra Mirića, Šabana“. A meni nije teško da pevam – na svadbama sve. Od svakog pevača znam po nekoliko, tj dovoljno a sve stare srpske i starogradske i romanse.

Koliko ste do sada objavili albuma?

-Imam tačno mojih 44 autorskih pesama. Ukupno sam snimio 60 pesama – nešto sam uzeo od kolega. To bi se moglo reći jedno šest albuma po desetak pesama. Nisam ja mnogo snimio. Bitno je, da od tih 60 pesama jedno tridsetak se i danas traže. Lično mislim da je za pevača uspeh da ima jednu pesmu. Za nas je to reklama, da nas narod prepozna. Dovoljno je da ima neku pesmu (i da narod kaže) „a, to je taj pevač“. Mi se inače svako veče na licu mesta dokazujemo, mada ja već otkazujem uveliko.

Po energiji koju imate ne bi to reklo. Koja Vam je omiljena pesma?

– Za određeni pravac volim starogradske pesme, volim romanse, Zvonka Bogdana, volim taj opus, koji on peva, jer to se pevalo u moje vreme. Volim sevdalinke, volim stare srpske lepe pesme. Nemam ništa protiv ni ova deca što pevaju. Sad je njihovo vreme. Oni imaju pesme za igru i znaju šta sebi prave i ja to pozdravljam. Meni to ne smeta – ali ja lično volim stare pesme, jer one više odgovaraju mojim godinama – da se ne pravim da sam mnogo napredan.

A od Vaših? Ima li neka koja Vam je posebno draga, mada su sve lepe na svoj način?

– Meni je posebno draga „Anđelija, ustala je majka rano“. Najveći hitovi su mi  „Dao bih ovo malo života“ i „Žena plave kose“,  a ovo su drugo pesme koje narod voli. Mene je prepoznao narod naš srpski i ja nisam nešto gradski pevač. Pošto me narod više voli za sebe i kažem da sam narodni pevač, jer ja pevam narodu, tako da ja imam za njih pesme raznorazne „Otišli smo, ti ostade, majko“. „Anđelija, ustala je majka rano“ – je napisao Valjevac, moj prijatelj Živan Ćosić. Pa „Tiho teče Kolubara“, to su sve valjevske pesme. Zbog njih sam tamo jako popularan – a i pevam ja taj način pevanja. Recimo, jedna od pevačica mladih, Jana, kaže meni „čika Milane, ja kad čujem Vas, ja se sva naježim, ja se setim tako se kod nas pevalo“. Znači, Srbija je tako pevala. E sad, mi možemo da pevamo i da recitujemo i da pričamo, ali tada se tako pevalo. Ja pevam taj stari narodnjački pravac. Sad, nekom se to dopada, nekom ne, to je stvar ukusa.

Milanče sa sestrom Milenom i zetom Nenadom
Foto: arhiva M. Radosavljević

Pesma „Žena plave kose“ da li je posvećena Vašoj rođenoj sestri Mileni?
– Nije. Radio sam na jednom pesmi, trebalo je da se pominje Milena. U jednom trenutku nisam hteo da se pominje, baš zato što je moja sestra. Promenio sam u nešto drugo. Inače, Milena moja sestra je plavuša, samo nju jednu imam i volim je najviše na svetu. Nemamo nikoga bližega. Milena je muzikalnija od mene, ona je bolje pevala kad je bila dete –  i to sam uvek naglašavao.

Kako ste Vi uopšte počeli?

– Bilo je to teško, siromašno vreme. Nismo imali ni struje ni radija. Bio je neki zvučnik u kući, na zidu, a antena zategnuta s krova tamo na seno il’ na neki oraj i taj radio smo slušali. Naš otac Milenin i moj je svirao violinu. On bi svirao a mi bi pevali makedonske pesmice. Milena je uvek bolje pevala od mene. Tako sam zavoleo muziku. Posle je došla harmonika. Tu moju harmoniku bi poredio – kao današnji kompjuter, Harmonika je bila popularna, ja sam je voleo, išao sam na časove, pomalo sam i živeo od toga. Bilo je to sasvim drugo vreme.

Skoro celi svet obišao ali je Barič za njega centar sveta Foto: arhiva M. Radosavljević

Ipak su Vam ruke bile problem? Kako ste uspeli da ubedite profesora da Vas zadrži na nastavi?

– Profesor prvo nije hteo da me primi, ali me je iz trećeg dolaska sa ocem Živanom primio. Prvi put kada smo došli tražio je pokažem prste, koji po njemu su morali da budu gipki i savitljivi. Profesor Dragan Stevanović iz Obrenovca nije mogao da veruje. Moji prsti na obe šake su bili delimično paralizovani. Odlučno je odbio da me primi. Deset dana kasnije ponovo. Nakon dve nedelje po mom ponovnom dolasku sa ocem rekao je mom ocu da će me primiti, ali da će on samo baciti par. I dogodilo se čudo. Za mesec dana sam savladao harmoniku, nakon šest meseci sam svirao kao da se rodio sa njom.

Živi sam dokaz da ne postoje prepreke u životu kada čovek nešto voli i želi. Može da se svira i bez ruku, ako srce radi. Ja sam mnogo toga video u životu i mnogo se nagledao svega i svačega čudnoga, neverovatnoga – šta nogama rade. Sećam se, na invalidskoj komisiji kada sam bio, bilo ih je 18. Ja sam im rekao da ne tražim penziju već da me upute kod nekog doktora da ruke operišem. Oni su rekli da to ne može i da ja treba da idem tamo-i-tamo. Čudili su se i nisu mogli da veruju kako sam ja mogao da sviram sa takvim rukama. Za sve njih cela moja priča je bila prosto neverovatna i za doktore i za članove komisije. Ja sam im objašnjavao da se može svirati i iz ramena i iz lakta i iz zgloba ruke i tako da sam svirao vrlo pristojno. Znaju mene svi svirači da sam svirao, ali već 30 godina ne sviram. Ne uzimam više harmoniku u ruke. Rekao mi je pokojni doktor Duško Cvejić, od Biserke Cvejić, naše najbolje operske pevačice srpske, muž – i on je bio operski pevač, a lekar za glasne žice. Ja stalo promukao, odem kod njega, a on pita „šta radiš“, kažem „sviram harmoniku“, a on meni kaže „ne mož’ to čoveče, mnogo je to da se svira i da se peva. Ili pevaj ili sviraj“. Ja sam ga poslušao i ostavio harmoniku.

Život prolazi, ne mogu da verujem… ja sam mislio da će to trajati jedno 50 godina, a ja evo 76 godine i nema dana da me neko ne zove telefonom na neku svirku. Svaki dan me neko zove, po dvoje-troje.

Koji je bio Vaš zvanični početak? Snimanje neke pesme?

– Prvo sam svirao harmoniku. Svirao sam na slavama i svadbama i na igrankama. Radio sam u jednom restoranu u Železniku. Došao je neki tekstopisac da mu nešto sviram, ja nisam hteo da sviram za nekog pevača koji ne zna da peva i rekao sam čoveku da neću da se brukam tamo, nema šanse. Kad sam ustao i otpevao par pesama, rekao mi je „čoveče, čekaj bre, ja vodim ovoga da snima – dokle si ti tu u restoranu?“ Otišao je i doveo Acu Stepića. Došli njih dvojica, doneli Uher magnetofon (*) nekadašnji reporteski čuveni magnetofon i tu me snime. Ja sam pevao, baš se dobro sećam, Šabanovu pesmu „Tvoj vitki stas, tvoj mio glas“ i tako još neke pesme. Oni snimili i rekli „ovaj čovek, bre, peva opasno“. Do tada sam imao problema da snimim pesmu, ucenjivali me, – nisu to bili pravi ljudi. Čim je došao pravi Aca, odmah mi je rekao „dođi sutra, daću ti pesmu“. Otišao je, a tamo gomila tekstova, 1200 tekstova, ceo dan čitam, to tri popodne….

Najveće bogatstvo: Milanče sa suprugom Micom, ćekom, zetom, snajom i unucima – sin Zoran nedostaje jer slika
Foto: Z. Radosavljević

Koje je to godine bilo?

– 1975. sam snimio prvu ploču. Snimao sam u studiju, imao sam veliku tremu. Drhtale su mi noge. Sve lepo sviramo i pevamo, dok se ne upali crveno svetlo, a kad se upali svetlo „počinje, snima se“, meni se odseku noge. Posle sam se oslobodio. Sad mi je već svejedno, više nemam uopšte (tremu). Sećam se kako nas je tešio Ilija Spasojević, pokojni, naš velikan harmonikaš. Rade Petrović i ja u Šapcu, napravljena šabačka hala i prvi put se za nas održava veliki koncert: Savet Isović, Nedeljko Bilkić – sve ale od pevača. Rade i ja se skupili, treba da pevamo, znaš, nije to šala, treba izaći, a unutra 5 i po hiljada gledalaca. Za ono vreme to je bila hala puna k’o šibica. Dođe čika Ilija pokojni – Rade Petrović je snimao sa njim ono čuveno „Kud se žuriš“, „Hej živote“ (to su čika Ilijine pesme). „Šta ste se vas dvojica uplašili? Njih se uplašili? Pa oni da znaju bolje, oni bi bili ovde, a vi bi bili tamo!“.

Sjajno Vam je rekao! Da li vam je to pomoglo?

– To? K’o da me je drogirao, k’o da mi je dao inekciju. Od tog trenutka uopšte nisam više razmišljao! Pa koga se ja plašim? Pa oni da pevaju bolje, pevali bi oni meni, a ne ja njima. Kad mi je to rekao čika Ilija – to neću da zaboravim dok sam živ – i ono posle toga… a, da, pevao je Novica Njegovanović, on je bio pre mene, on je bio hit hitova, on je tad bio u zenitu. Safet je imao puno aplauza, svi su imali. Najviše aplauza osvojio neki klinac Perica Simonović mali harmonikaš. To je sada mator čovek. On je tad ubio tu halu. I sad treba da pevam… Novica Njegovanović, opasan aplauz je dobio i sad ja rek’o ko sam ja posle Novice da izađem, jer Novica je bio popularan, a ja tek počinjem. Novica izlazi i da l’ nogom zakači kabl, pada činela, ona velika od bubnjeva, pade činela i preseče kabl – planu varnica i nestade struje kod instrumenata. 20 minuta pauze. Dođe Aca Stepić i kaže mi „Milane, ti si srećan čovek“. Što? Pa kaže „sad se smirila malo publika“. Kad izažeš posle nekoga ko je dobio mnogo aplauza…

Ja se malo smirio, malo ohrabrio – izađem ja, ludnica, dobio sam strašan aplauz. I tako, to su bili počeci.

Drugi primer je koncert u Kragujevcu. Tamo su bili jaki pevači, Ceca i Brena i Dragana Mirković i svi, ali kontrola (*2) slaba. Hala puna u Kragujevcu, mislio sam tu me neće niko primetiti. Ali kontrola slaba. Ko ume da peva napamet, on će da preživi. I tačno tako je bilo – ovi su pevali ubi Bože, sramota me bilo, a tu su stajali neki moji svirači koje dobro znam. Pribijem se uz njih i slušam njih i ne interesuje me (kontrola) – i ja sam sa njima ubio – jednom, dvaput, tri puta su me na bis vraćali u Kragujevcu. I tako, lepo sam počeo. Bio sam i u hali Pinki i tu sam imao mnogo aplauza. Primali su nas svugde. Trebalo je da pravim i neki solistički koncert, ali ja se bio razboleo. Mislio sam… imao sam tešku upalu prostate i jedno vreme sam bio malo bolestan. Sad sam to pregurao, ali ne treba mi nikakav koncert.

Verni pratilac već 50 godina – supruga Mica i Milanče
Foto: arhiva M. Radosavljević

Znači u celoj bogatoj karijeri niste imali nijedan svoj solistički koncert?

– Nisam. Bilo je pregovora da bude jedan u hali Pinki, ali sad je to otpalo. To je više prošlo vreme, a inače trebalo je, po svaku cenu je trebalo. Naljutio sa na mene onaj Bane Obradović. Ljut je na mene „što hoćeš da pevaš samo po kafanama?“. „Pa ja, rek’o, navik’o, ne smeta mi ništa, vrlo važno“. Stalno pevam narodu – vidite isto je sve to ovde, onde, – vidite, ja sam pevao najviše od svih srpskih pevača kod muslimana u Bosni. I nisam hteo da vodim Zorana (sina). Prvi sam koji je posle rata prešao granicu. Rusi podigli rampu i ja prošao tamo i pevao, odveo me neki menadžer. Mislio sam šta će biti – ludnica! I od onda ja pevam non-stop tamo. Pričao sam sinu Zoranu i kad sam jednom otišao ‘ajde da ga odvedem. Kada je video atmosferu rekao mi je „pa tebe ovamo više vole nego u Srbiji“.

Radim, hvala Bogu, svuda po malo. Švajcarska, Bosna, Srbija…

Da li ste nastupali na svim kontinentima?

– Nisam. Malo sam čudan čovek. Posle onog bombardovanja i ona se deca preplašila i unuk moj sav pomodrio. Mi smo preživeli mnogo toga ružnog, a ja sam se i rodio u takvo vreme, za vreme rata. 1944. baš kad su Nemci bombardovali fabriku. Ja sam baš toga dana rođen i to su posledice (=ruke). Nisu Nemci bombardovali iz vazduha, nego su minirali fabriku kad su se povlačili (Prva Iskra u Bariču). Šta ću ja u Ameriku? Pa ja ne pevam Amerikancima, a naših je malo. Australija je daleko, a još ne znaš ni kod koga ideš ni ko te vodi. Jednom pitam Marinka Rokvića kako je prošao, a on mi je rekao: „ono što dogovoriš sa njima, kad kročiš na njihovo tlo, to ti ništa više ne važi“. Znači, nećemo ni da idemo. On je tad bio poslednji put i više nije nijednom bio. Kad bih ja išao kod Vas, pa da znam kod koga idem, a ovako, da idem ko guska u maglu u beli svet. Ako će neko da me prevari, bolje neka me prevari ovde, lakše mi je, nego da se tamo maltretiram. Nije u pitanju ni novac, nego maltretiranje, potresanje živaca, taj put, pa strepnja. Tako nisam išao u Australiju i nisam išao u Ameriku. Idem malo po Evropi.

Nastupali ste u zemljama zapadne Evrope?

– Bio sam u Francuskoj, tri puta na takmičenju folklora. Svi pevači su bili po jednom, samo sam ja bio tri puta. Bilo je u Parizu, na Bondiju, to je kao Banovo Brdo, opštinska sala, takmičenje folklora iz cele zapadne Evrope. Ja sam tri godine za redom bio gost. To je 700-800 ljudi i oni me ljudi vole i kažu „mi smo sigurni kad ti dođeš da će da bude puno“. Bile su neke druge kolege, ne znam kako su prošli, tu ne ulazim, ali čim su me zvali tri puta, znači da je bilo dobro. Često odem u Švajcarsku, do sada sam bio jedno 30 puta. Sad ne mogu više, gledaju mi u pasoš i pitaju gde ću, a ja kažem kod prijatelja.

Pesme su po Milanu Radosavljeviću tu i da razvesele i da raztuže
Foto: arhiva M. Radosavljević

Imate puno prijatelja!

– Ma znaju oni sve! Ulazim ja tamo na granici, sede njih dve, jedna od njih se smeška i uzima mi pasoš da ga pečatira i priča nešto koleginici. Pitam ja dečka da mi prevede šta kaže. „On je pevač“. Kako zna da sam pevač? Pa čim dolazite u petak, a vraćate se u subotu ili u nedelju, odmah znaju da ste pevač. Pitaju me gde idem, kažem kod prijatelja, oni nazovu telefonom, čovek se javi, kaže ja imam klub i on će kod mene po nešto da otpeva. Malo će da bude trinkgeld (*3) i tako. Ovde smo pobeleli radeći, pa moramo tamo malo na crno.

Od kolega, sa kime se najviše družite?

– Teško da možemo da se družimo, jer svi radimo u isto vreme, u iste sate. Ovako, u prolazu, sa svima sam dobar. Ni sa kim nemam problema, ni sa kim se nisam svađao, nisam imao problema. Malo je bio na mene ljut Toza što sam rekao… u stvari, tačno sam ja mislio, samo me nisu dobro razumeli. Radi se o tome da nas  država nije zarezivala. Onda su tražili status umetnika, a ja rekao „šta će njemu status“ – u stvari, sram bilo državu da ne da. To je ono „ćerku kara, snaji prigovara“. Pogrešno su me razumeli, ali posle toga je država promenila list kad sam ja rekao „šta će to Tozovcu?“ Kako „šta će mu“, pa on je to zaslužio. Ja sad imam status estradnog umetnika, zvanično, to je moj status, ali nemam taj „istaknuti status“ – to ima Tozovac, to imaju ovi gore, prva linija. Ja sam lepo rekao – narod sirotinja, a ovi traže penziju. Pa do sada su radili, ako nisu zaradili… Zar meni da dâ neko još 1000 €, ja radim zarađujem, pa nisam valjda toliko gladan.

Pored pevanja imate imanje koje održavate, imate inovacije za poljoprivredne mašine?

– Što god ja napravim, ja napravim sebi posao. To niko drugi neće da radi, samo ja.

Koliko imanja imate?

– 8,5 ha zemlje, 3 ha šume, 2,5 ha kukuruza sejem. Ja sâm obrađujem 2,5 ha kukuruza. Imao sam i 1 ha zobi i ječma, a ostalo seno kosimo. Ima jedno 40-45 ovaca i jagnjadi. Sve to polako smanjujem, gotovo je. Sve ću to da rasprodam, ne mogu više. Ne mogu da idem na more – prošle godine nisam išao, a ne mogu ni ove godine. Nemam gde ovce, a ne mogu da ih povedem sa sobom – trebala bi mi tri autobusa da ih vozim na more.

Za sve vreme niste razmišljali da napustite Barič?

Nije važno gde živite nego s kim živite. Ovde je dobro društvo, živimo skromno, obično i ja sam čovek koji je zadovoljan na malo. Neko, ko je halapljiv i ko ne zna koliko mu treba, njemu spasa nema. Za mene ima spasa zato što sam ja zadovoljan onim što imam. Mene sitne stvarčice (zadovoljavaju), ja pravim sitne stvarčice – to su smešne stvari, jer ja nisam bravar ni majstor, ali ja napravim nešto, zabavljam se i prođe mi dan.

Navedite neki primer, šta ste napravili?

– Gelendere sam napravio. Napravio sam sva vrata, napravio sam koš za kukuruz. Mašinu za seckanje granja, za oštrenje lanca na motornoj testeri, šta sve nisam napravio – sto stvari sam napravio. Popravljam mašine, održavam ih. Od gvožđa sve što vidite, sve sam ja napravio. Kad je hladno i kada pada kiša, ja odem u tu moju radioničicu i čukam, kvrcam, varim. Ja se samo bojim dosade. Ja se ne plašim rada, ja se ne plašim posla – možete da me vidite na svakom mogućem poslu – i da varim, i da sečem drva i da berem kukuruz i da vozim traktor i da kupim seno i da baliram – sve živo ja to radim, non-stop, svaki dan. Vikendom se obučem fino u odelo, sredim se i ja sam gospodin čovek. Ja sam gospodin samo jedan dan do dva u nedelji, a ko je gospodin svaki dan, taj treba da se preispita šta je sa njim.

Ćerka Biljana je vrsni profesor klavira, a mali Milan
(sinov sin) je uvek uz deda Milana
Foto: arhiva M. Radosavljević

I sina Zorana i ćerku Biljanu ste zajedno sa suprugom naučili da je rad vrlo važan. Oboje su pošli Vašim stopama, oboj se bave muzikom i vrlo se vredni i uspešni.

– Zoran je završio termoenergetsku tehničku i trebao je da ide na fakultet. On se nešto kolebao, a ovde u elektrani se nije zaposlio, nije se moglo, trebalo je imati neku vezu. Da je bio sa Kosova, možda bi se zaposlio. Oni tamo prodaju kuću i onda kupe ovde i stan i radno mesto i kupe sve. On nije imao priliku tada da se zaposli i onda je išao i svirao malo. Ja sam ga kod mojih kolega kod Ace Krnjevca učio harmoniku i malo svirao te svirke. Zaradio je bakšiš, to mu se svidelo, pa prešlo u naviku i teško je onda izaći iz tog posla. Biljana nas je sa drug strane gledala. Njoj se dopalo „more dajte vi meni klavir“, rekla je, završila je Akademiju i sada je profesor. I to vrlo ugledan profesor. Njena deca dobijaju nagrade, ona je isti ja. Biljana je vatra živa, kod nje nema da ne može, kao i kod mene. Kod mene reč „ne može“ ne postoji – ja tu reč ne upotrebljavam, kod mene sve može. Čak i ako nešto ne mogu, ja znam ko može i odmah krećem u akciju.

Supruga Mica Vas verno podržava. U braku ste preko 50 godina. Gde ste se upoznali?
– Mica je tu, iz susednog sela. Ja sam svirao, Mica je išla u školu i bila je jako dobar đak. To je pošten i siromašan svet, njeni roditelji su fini i radni. Ja sam video da je ona domaćinski vaspitana i da od nje može da bude dobra domaćica. Ne znam kako sam to znao. Sad se pitam da li sam znao ili sam zavukao ruku u bubanj, pa sam dobro prošao i iz bubnja izvukao nagradu. Zadovoljni smo. Guramo i borimo se. 50 godina smo prošli u braku. Nismo slavili – šta da slavimo, mi se jedno drugom samo žalimo.

Imate vremena za unuke?

– Imamo. To nam je radost, ta dečica. Mi za njih živimo i njihovom uspehu se radujemo.

Koja bi bila Vaša poruka našim ljudima u rasejanju?

– Želim im svu sreću, zdravlje i radost. Razumem ja dobro taj otuđeni život. Ima se bolji standard i živi se bolje, ali nije to dovoljno. U životu ima drugih stvari koje se ne porede sa novcem. To znači onaj naš narod, naš jezik, naša priča, naše podneblje, naše sunce. Ja to razumem milion posto. Odem u inostranstvo na jedan dan ili dva, ali ne bih mogao da živim, pa da mi daju celu Nemačku. Sto puta sam mogao da ostanem i da pevam i da ne dolazim, ali ne mogu. Navikao sam ovde i gotovo. Ko je uspeo da se pripitomi, da se navikne, svaka mu čast, ali stalno ima neki crv koji kopa u glavi.

Što želim svojoj deci želim to svom našem narodu u inostranstvu, po svetu, nije to lako. Nisam mnogo pismen, ali imam školu jednog svetskog putnika, tako da sam to sve živo prošao i video. Razumem ljude. Vidim koliko se raduju kad dođu ovde i kad vide našeg čoveka. Mene posebno imponuje kada vidim koliko me vole, koliko im značim. Ja prosto ne mogu da verujem, majke mi. Sve je to nostalgija. Ona je crv, ona je čudo.

Ljudi odu u penziju, pa dođu ovde. Malo ovde, malo tamo. Ko živi na dva mesta, taj nije ni na jednom, ni tamo ni ovamo. Tamo mu je telo, ovde mu je duša i to se stalno prepliće. Ja tako osećam. Tamo je bolje jedno, ovde je bolje drugo i stalno si između ta dva života. Želim im da pronađu sebe. Ujedno ih sve pozdravljam i hvala im što slušaju naše pevače i pesme. Znam da im je tako lakše u svetu. Apsolutno razumem šta znači biti u rasejanju. Ja to ne bih mogao – odem, dva dana i odmah curik. Nemam ni tu kulturu da radim u firmi, da sam stalno zaposlen. Ja imam ovo šarlatansko – pevam jedno veče, dva i onda beži. Sutra na drugo mesto, k’o čerga. Ukratko čergar sam.

Sa venčanja sa surpugom Micom 1968. godine
Foto: arhiva M. Radosavljević

Kako biste sebe opisali?

– Ja sam to što jesam. Stalno govorim da postoje ljudi koji vole i žele da budu ono što jesu i postoje ljudi koji vole da budu ono što nisu. Velika je razlika. Ja sam od onih koji vole da budu ono što jesu. Ja se ne stidim da živim u selu, ni da radim – iako je to čudno onima tamo u gradu. Ja sam mogao da imam stan pre njih u Beogradu, ali nisam. Kupio sam unuku. Unuk moj ima stan, ćerka moja, sestra moja – svi su u Beogradu, samo sam ja na selu – a ko bi ih dočekao ovde, da ja nisam tu? I oni dođu ovde i ja govorim njima, slušajte vi svi moji, ova kuća, ovo je centrala naše porodice. Ovde svi oni imaju da dođu, ponešto da odnesu i tako dalje, da se vidimo, da se ispričamo.

Koji Vam je osećaj – zašto Vas ljudi vole?

– Zbog karaktera i pesama. Vole da slušaju moje pesme. Pesma je na neki način lek, ko je tako doživljava. Mene pitaju „Vi pevate tužne pesme?“, a ja kažem pesma ima dva zadatka – jedan je da razveseli, a drugi je da rastuži. Ako pesma ne ispuni ni jedan od ta dva zadatka, pesma je propala. Pesma mora nešto da uradi – ili da razveseli ili da rasplače. Ako ništa ne uradi onda ništa ne valja.

(*) U to vreme pojam profesionalnog prenosnog magnetofona

(*2) „Kontrola“: misli se na zvučnike na bini, koji omogućavaju muzičarima i pevačima da čuju sami sebe, kako bi se međusobno uskladili. Bez toga je pevač izgubljen, jer ne može da se sinhronizuje sa muzikom, pa ispada iz takta. Rešenje je prići nekom akustičkom instrumentu (recimo harmonici) i slušati instrument direktno, a ne preko ozvučenja

(*3) Trinkgeld (nem.) napojnica