„Srpski narodni vez“ učenika Srpske dopunske škole u kantonu Argau u Švajcarskoj


Učenici Srpske dopunske škole u kantonu Argau u Švajcarskoj, kojima predaje nastavnica Jelena Todorović Lazić, imali su  nedavno kreativnu radionicu na temu ,,Srpski narodni vez“. „Tom prilikom đaci su naučili nešto o vezu kao umetničkoj rukotvorini, svojevrsnoj ostavštini za budućnost devojaka i žena iz prošlih vremena i nematerijalnom kulturnom nasleđu Srbije, i uverili se da vez i danas živi kroz aktivnosti raznih udruženja za negovanje i očuvanje tradicije, ali i kroz inovativne pristupe i oživljavanje te tradicije u novom ruhu“, istakla je nastavnica Todorović Lazić.

„Učenici su od brojnih ponuđenih tipičnih šara i motiva mogli da izaberu one koji im se posebno sviđaju i da ih onda precrtavaju, boje, dopunjavaju, koristeći ih kao glavni motiv na novogodišnjim i božićnim čestitkama, obeleživačima za knjige, podmetačima, slikama. Nastalo je preko sto divnih radova“, dodala je nastavnica.

Inače istorija veza seže u davnu prošlost. Deo je nasleđa velikih kultura asirske, egipatske, grčke, rimske, vizantijske. U srednjem veku u Evropi  vez se smatrala umetnošću kojom su se bavile ne samo profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve, već i majstori na dvorovima u vrhu feudalnog društva. U našem narodu vez je bio vrlo važan i čest način ukrašavanja odeće i tekstilnih predmeta koji su se koristili u domaćinstvu. U srpskim manastirima srednjeg veka vez je posebno negovan. Njime je ukrašavana crkvena odeća i razni svileni predmeti potrebni za bogosluženje, a vezli su ne samo monahinje već i monasi, piše na sajtu srbijuvolim.rs. Takođe se navode podaci da su „Van manastira vez su izrađivale devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića. On je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta u srednjem veku. Materijali koje su tada vezilje koristile isti su kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima, a to su bili: svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica. Teme za vez uzimane su iz ikonografije. Osim crkvenog veza i veza na dvorovima, u srpskom narodu rađen je i negovan narodni vez.

U seoskoj zajednici vez je predstavljao prevashodno ženski posao. Devojke su u detinjstvu upućivane u veštine izrađivanja vezova radi pripremanja devojačke spreme kao jednog od neizostavnih elemenata svadbenih običaja. Osim odeće i tekstilnog pokućstva potrebnog u budućem domaćinstvu, devojka je morala da obezbedi tekstilne predmete – i darove za rodbinu muža, peškire za ukrašavanje svatova, konja i kola na svadbi, što je sve činilo devojačku spremu. Devojci su u ovim poslovima pomagale majka, baka, nekad i drugarice, a u bogatijim porodicama bilo je slučajeva da je angažovana žena u selu vešta u vezu da obavi poslove oko izrade spreme“.