Arhiva Muzej Vuka i Dositeja
Filip Višnjić se, po zabelešci vladike-pesnika Lukijana Mušickog, rodio 1767. godine u selu Trnovi, zvornička nahija u Bosni. Trnova je u ona doba bila poznata po dobrim vinima. Filip je poticao iz ugledne porodice Vilića, za koju se pričalo da su u tom kraju zasadili prvi vinograd. Otac mu je rano umro, dok je većina Vilića postradala od Turaka. Filip je pobegao u zbeg s majkom, čiji je nadimak bio Višnja po kojem će poneti novo prezime. Sa osam godina Filip Višnjić preležao je male boginje koje su mu ostavile ožiljke na licu i oduzele vid. Od tada se nije odvajao od gusala.
Prvi srpski ustanak dočekao je u svom zavičaju. Sa srpskom vojskom koja se 1809. godine povlačila iz Semberije izbegao je u Srbiju. Pre nego što bi sastavio pesmu, Višnjić se raspitivao kod ustanika: ko je koju četu predvodio, kakvog je konja jahao, odakle je došao, kakve je haljine i puške nosio, ko, kako i gde je sve poginuo. Bio je omiljen gost u kućama ustaničkih vojvoda — Luke Lazarevića i Stojana Čupića koji je Višnjiću za pesmu „Boj na Salašu“ darovao dva konja.
S guslama u rukama je putovao po čitavom Bosanskom pašaluku, pa i dalje, sve do Skadra. Zarađivao je pevajući uz gusle po Sremu, Slavoniji, Bačkoj, Banatu i sve do Temišvara. Po selima i na manastirskim saborima pevao je Srbima, a prolazeći kroz gradove pevao je na konacima turskih aga i begova. Nakon propasti Prvog ustanka jedva je uspeo da prepliva Savu i prebegne u Austriju. Nikad se više u Srbiju nije vratio.
Nastanio se u selu Grk (danas Višnjićevo) u Sremu. Odatle ga je, 1815. godine, Vuk Karadžić doveo u manastir Šišatovac gde je zapisivao junačke pesme, koje će potom štampati u Beču — dve o sv. Savi i jednu o Marku Kraljeviću i Baji Pivljaninu i trineest pesama iz Prvog srpskog ustanka među kojima je najpoznatija Početak bune na dahije. Umro je 1834. godine, okružen najmilijma, slavan i imućan.
Tekst preuzet sa stranice Muzeja Vuka i Dositeja
