„Naš poznati glumac Milan Mihailović…“ je početak rečenice koji mami na jedno odlučno „Ko bre?!“, međutim kad se Milanu Mihailoviću doda ‘Caci’ odmah lista osvešćenih kreće rapidno da se proširuje i dok si stigao do pokazivanja slike apsolutno već svi znaju ko je taj bajni glumac karakteristično uske prikaze i intelektualnog tona u svom predstavljanju, to jest svi ga znaju bar odnekud.
Svi ga zapravo znaju iz mnogo stvari i krenuće brzo s nabrajanjem, a početak nabrajanja je uglavnom rezervisan za Jelenčeta iz Radovana Treće iako je Cacijev pravi početak bio u jednom drugom liku i delu, to je lik i delo Gavrila Principa. Tumačeći njega započeo je svoju pozorišnu karijeru u Narodnom pozorištu, igrao ga je i u TV-filmu Sarajevski atentat 1972. i od Gavre je usledio niz koji broji više hiljada izvedbi na daskama, a otprilike tačno oko 100 pred kamerom. Pošto malo ko živi od penzije ne živi ni on, glumački aktivan je i danas iako zvanično penzionisan, reklo bi se i aktivniji nego pre 50 godina.
Rođen za glumca, za dramatičnog mislioca koji će nam reći nešto što možda već znamo, ali ćemo opet aplaudirati njegovom originalnom iskazu i baš je i rođen za tog glumca koji će da prati druge i da bude neko na kog će popularnije kolege uvek moći da se oslone kad ne ide i neko ko nikad ne može zakazati. Tako je u poslu, tako je i privatno, napisao je i objavio tri knjige uspomena, sve su sazdane od pozorišnih anegdota o našim najvećim zvezdama, sve priče koje je želeo da sačuva od zaborava bar na neko vreme i koje ne bi ugledale svetlost dana bez njega.
Tako širokogrud čovek je neophodan esnafu i njegova bitnost se ne dovodi u pitanje nijedne sekunde iako čak nije glavni glumac ni u svojoj familiji, ali budimo realni, to je nemoguće i biti kad ti je rođak jedan Ljuba Tadić. I ovo što jeste više je nego dostojanstveno, gospodski i časno, pa uz želju da najzad okreče taj Beograd čestitamo 73. rođendan Milanu Caciju Mihailoviću.
Preuzeto sa FB Gromade Fimske
