Od ideologije do ekologije – vladika Grigorije


Ilustracija otacStamatis Skliris
Foto: eparhija nemačka

Episkop diseldorfski i sve Nemački vladika Grigorije svoje novo obraćanje svom narodu u njegovoj eparhiji posvetio je temi ekologije. Prenosimo tekst objavljen na sajtu eparhije:  

Tema je već na prvi pogled inspirativna, ali i složena. Zamislio sam se nad njome, pitajući se o čemu bi sve moglo biti reči. Da li je stvar u tome da je neophodno prevazići ideologiju kako bismo se uzdigli na nivo ekologije? Da li je potrebno preći sa nivoa ideja na nivo društvene prakse? Sa reči, koje su isuviše često samo zavodljive mantre, na konkretna dela? Ili pak tema implicira kako je kod nas zagađeno mnogo toga, možda čak i sve, od ideologije do ekologije? Jer upravo između ideologije i ekologije smešten je čitav ljudski život. Tu su zdravlje, obrazovanje, ekonomija, vrednosti i zakoni, oni pisani, a naročito i oni nepisani. Oni koji, kako kaže apostol Pavle, treba da su napisani u ljudskom srcu, bez kojih se čovek ne naziva čovekom. Jer čovek je biće određeno odgovornošću prema drugom čoveku i onim što s njim deli, a to je život. A života nema bez onoga čime se upravo ekologija bavi, nema ga bez prirode. Otuda je borba za očuvanje životne sredine borba za očuvanje života kao takvog. Sve drugo o čemu govore različite ideologije, ma koliko uzvišene bile, bez života nema smisla. Zato se samo retorski možemo zapitati postoji li uopšte išta uzvišenije od te borbe, jednako kao što se samo retorski možemo zapitati postoji li išta čoveka nedostojnije od nebrige za životnu sredinu?

Ponovo svjedočimo ratu. I to ratu koji je, čini se, gori od svakog drugog, bratoubilačkom ratu. Baš onakvom kakav smo mi ovde vodili pre tri decenije. Ali, ma kako to strašno zvučalo, nebriga o životnoj sredini gora je i od rata. Jer u ratu čovek ratuje protiv neprijatelja, stvarnog ili, mnogo češće, umišljenog. A ovde čovek ratuje protiv svoje dece, protiv svojih unuka i potomaka. Može li biti strašnijeg rata od ovoga?

Zato se ne mogu uzdržati da ne kažem još i ovo: koliko je zagađeno srce koje s radošću može gledati scene razaranja u Ukrajini, toliko je zagađeno i srce koje s radošću i suludom verom u nekakav prosperitet može gledati scene razaranja i zagađenja plodne zemlje koja nas hrani. I ne samo plodne zemlje, već i vode, vazduha i svega bez čega nas nema, a ponajviše međusobnog poverenja.

Upravo od te tačke, od međusobnog poverenja, voleo bih da započne čišćenje. Očistiti međusobno poverenje pak nije moguće bez suočavanja, a suočavanja nema pre nego što se stvari nazovu pravim imenom. Zato stojim pred vama i svedočim da: Zagađenje nije progres. Samovolja nije zakon. Pokornost nije sloboda. Rat nije brat.