Sećanje na Nikolajala Vladimiroviča Stefanoviča, poslednjeg potomka Vuka Karadžića


Na današnji dan, 14. aprila 1979. godine, u Moskvi je umro Nikolaj Vladimirovič Stefanovič, poslednji potomak Vuka Stefanovića Karadžića. Rodio se 1912. godine u Varšavi, ali su se ubrzo po tom njegovi roditelji, Vladimir Mitrofanovič Stefanovič († 1916) i Olga Petrovna († 1947) preselili u Rusiju. Tamo je Nikolaj Stefanovič proveo ceo svoj život, zavolevši ruski jezik i rusku kulturu. Njegova poezija odražava sve oblike slovenske duše, njene nade, čiste porive i traganje za pravom verom. Možda je na sve to uticalo njegovo srpsko poreklo – pesnik je bio poslednji izdanak drevne porodice Karadžića i potomak slavnog Vuka Stefanovića Karadžića.

Nikolaj Stefanovič bio je mnogostruko talentovana ličnost – diplomirao je književnost i glumu, a bio je i odličan pijanista. Težak udarac prekinuo je procvat njegove duše na samom početku Otadžbinskog rata: bio je glumac pozorišta Vahtangov, a na dan kada je bomba pala na ovu zgradu, zadesio se među nekolicinom živih zakopanih ispod ruševina. Kolege i drugovi umirali su u mukama, gušeći se jedan po jedan pred njegovim očima, ali smrt ovoga puta nije uspela da ga stigne – živ je izvučen ispod ruševina. Vreme nije uspelo da zaleči trag ovog susreta sa smrću. Rat je promenio njegovu dušu, lišio ga lakog sagledavanja životnih radosti, ali, na sreću, nije mogao da uništi talenat, visoki talenat jednog pesnika.  Njegov stihovi prepuni su usamljenosti, koju ni sa kim nije mogao da podeli. Uvidevši ovu svoju nesreću, on je svoje misli i svu nadu okrenuo Bogu. Ali čak i kao duboko pravoslavna osoba, ponekad je padao u očajanje, gotovo neverje. Obožavao je prirodu kao delo Boga, opevao je ženstvenost kao ovaploćenje Bogorodice. Njegova lirska poezija je čista i lepa. (N. Guseva, N. V. Stefanović, Sveta nedelja, Moskva, 2004)

Preuzeto sa stranice Muzeja Vuk i Dositej u Beogradu