Slavistička radionica (Atelier slave) u Parizu Nataše Džigurski Dubajić nudi dinamične časove srpskog jezika pune iznenađenja

Kada se, na primer na časovima govori o zanimanjima obavezni su propratni stihovi Riblje čorbe „Pekar, lekar, apotekar”; upotreba svršenog vida u prezentu je „rezervisana” za Bajaginu pesmu „Još jednom” ili kada se igra igra zamene uloga govori se o Savi Šumanoviću i njegovom periodu u Parizu…

U želji da francuskoj publici pruži priliku da upozna Srbiju, njenu kulturu i jezik iz drugačijeg ugla nego što su tih godina nudili francuski mediji Nataša Džigurski Dubajić je u avgustu 2008. u Parizu osnovala Slavističku radionicu Atelier slave. Takođe u to vreme, „osetan je bio i nedostatak nezavisnih kulturnih institucija gde bi se promovisali srpska kultura i jezik, iako je potražnja postojala”, istakla je sagovornica medijskoj portala Rasejanje.info Nataša Džigurski Dubajić, osnivač, direktor i profesor Slavističke radionice u Parizu. „Srpska i jugoslovenska starija dijaspora u Francuskoj je brojna, a od dvehiljaditih godina veliki broj mladih i obrazovanih ljudi je napustilo naše prostore, nastanilo se u Francuskoj i u njoj nastavilo logični sled svojih života i među Francuzima odabralo životne partnere i prijatelje. Iz takvih brakova sa frankofonim supružnicima se rađaju mala dvojezična i bikulturalna deca. A deca rastu i u jednom momentu osete potrebu da potraže u jeziku koji ne govore uvek dobro jedan važan deo sebe. Meni je, kao profesoru, logično bilo da stožer delatnosti asocijacije bude prenošenje jezika, pa su kursevi jezika u samom njenom jezgru od prvih dana”, naglasila je Nataša.

Slavistička radionica ima više nivoa. „Jezik se bez kulture koja ga prati ne može preneti, tako da su kursevi na svim nivoima, od početnog do naprednog, osmišljeni tako da se u jednoj dinamičnoj razmeni lingvističke specifičnosti utope u kulturološke referencije. Ako se na času, primera radi, govori o nazivima zanimanja, obavezno će usvajanje rečnika propratiti stihovi Riblje čorbe „Pekar, lekar, apotekar, mogao sam biti ja bilo šta”. Ako je, pak, upotreba svršenog vida u prezentu na meniju, na času će se slušati Bajaga i „Još jednom da pomeriš stene, još jednom da budeš kraj mene, još jednom da prevariš vreme”. Na naprednim nivoima se u kontekstu konverzacije igra igra uloga, Role-playing game, u okviru koje se može dosta naučiti o Savi Šumanoviću i o njegovom pariškom periodu. Ovakav, nadam se zanimljiv, pristup jeziku je pokazao rezultate, jer asocijacija od samog početka, i dakle u poslednjih petnaest godina, godišnje upiše četrdesetak učenika, koji najčešće ostaju nekoliko godina, a na časove dolaze dobro raspoloženi i željni znanja”, pojasnila je Nataša.

Polaznici Slavističke radionice su delom osobe druge ili treće generacije dijaspore, koje iz različitih razloga nisu uspele ili imali prilike da nauče srpski. Tu su i supružnici Francuzi ljudi koji su iz Srbije došli u ovom poslednjem talasu. „Među našim učenicima ima takođe i zaljubljenika u zapadni Balkan, njegovu muziku, onih koji su na proputovanju zaradili istinske prijatelje i onih koji planiraju da se okrenu Srbiji poslovno. Ja volim da o postojanju asocijacije Atelier slave mislim kao o jednom širokogrudom biću koje spaja frankofoni svet sa „Mojom Srbijom” i „Mojim Balkanom””dodala je Nataša, koja je inače redovni sudski tumač pri Apelacionom sudu u Parizu (i bivši viši lektor za srpski jezik na čuvenoj Sorboni).

Kursevi jezika nisu jedina delatnost Slavističke radionice, ali jesu njena okosnica. Asocijacija je dugi niz godina organizovala i književne susrete, pozorišne predstave (ovo poslednje u saradnji s Univerzitetom Pariz-Sorbona i njenim Atelier théâtre serbo-croate de la Sorbonne), cikluse predavanja o civilizaciji i istoriji zapadnog Balkana, prevodilačku radionicu, radionice kreativnog pisanja i, u poslednje vreme, dečiju kreativnu radionicu na srpskom. Asocijacija je bila deo Federacije evropskih asocijacija u pariskom regionu i u okviru nje učestvovala niz godina na Danima Evrope. „Sećam se da sam pre nekoliko godina u tom kontekstu u središtu Pariza sa platforme od nekoliko metara visine recitovala na srpskom neprevodivu Santa Maria della Salute, da bih sledeće večeri radoznalim francuskim gurmanima demonstrirala pripremanje gibanice”, sa velikim oduševljenjem nam je Nataša Džigurski Dubajić prenela deo tadašnje atmosfere.

Zainteresovanima preporučujemo da posete radionicu i da uživaju u njenom bogatom program.

Nataša Džigurski Dubajić je rođena u Novom Sadu, gde je stekla osnovno i gimanzijsko obrazovanje. U francusku prestonicu je došla sa 19 godina radi studija. Završila je srpski-hrvatski-bosanski-crnogorski jezik i književnost na Univerzitetu Pariz-Sorbona, na kome je i magistrirala 2007. godine. Sledeće godine radila je kao lektor za srpski na Univerzitetu u Lilu na severu Francuske. Te godine je i osnovala Slavističku radionicu punog imena „Atelier parisien de langues et de cultures slaves”. „Dve godine kasnije prelazim na matični univerzitet kao viši lektor za srpski. Na Sorboni predajem jezik, književnost i tehniku prevođenja do oktobra 2015. Godine 2010. bivam postavljena za redovnog sudskog tumača pri Apelacionom sudu u Parizu. Zaljubljenik u reč, prvenstveno pisanu, još od školskih dana. Od završetka studija do danas, moj profesionalni život je okrenut reči i jeziku, bilo da se radi o prevođenju ili o prenošenju znanja”, dodala je o sebi Nataša Džigurski Dubajić.