U Cirihu druženje sa Petrom Pecom Popovićem 19. novembra


Petar Peca Popović, srpski je novinar, publicista, muzički kritičar i urednik novina ali i pisac koji je predstavio svoje naslove u mnogim gradovima.

Radio Krug iz Švajcarske organizuje u subotu, 19. novembra 2022. godine od 19:00 časova druženje sa Petrom Pecom Popovićem, publicistom, novinarem, muzičkim kritičarem, urednikom novina i piscem. „Velika čast i zadovoljstvo naše je što će i čitalačka publika u Švajcarskoj uskoro imati priliku da upozna doajena našeg domaćeg novinarstva, koji je predstavio svoje naslove u mnogim gradovima”, istakle su urednice radio Kruga Violeta Aleksić i Tanja Radojević.

Petar Peca Popović, srpski je novinar, publicista, muzički kritičar i urednik novina.
Rođen je 1949. godine u Beogradu. Bio je urednik časopisa Džuboks i Rok 82. Pisao je za Politiku, Politikin zabavnik, Blic, Sportski žurnal i mnoge druge časopise. Radio je za Radio Beograd i Radio 101. Kao novinar i urednik dao je veliki doprinos na afirmaciji zabavne muzike i rok muzike. Pomogao mnogim muzičarima na početku karijere: Zdravku Čoliću, Bijelom dugmetu, grupi Azra, Ribljoj čorbi, Bajagi i instruktorima, Poslednjoj igri leptira i mnogim drugim. Po ideji Pece Popovića, 28. avgusta 1977. godine, održan je besplatan koncert Bijelog dugmeta kod beogradske Hajdučke česme. To je jedan od koncerata sa najviše posetilaca u bivšoj Jugoslaviji.

Autor je knjiga: Čuvar buvlje pijace, Tragovi u beskraju, Proleća u Topčideru, Biti rokenrol, Rokopisi, Cepter buk vorld.

Ulaz je besplatan a mesto održavanja Volkhaus u Cirihu (Sitzungzimmer 21).

„Donesite dobro raspoloženje a nakon druženja ponesite naslove koji su zasigurno obavezna „ROKENROL” lektira svake biblioteke. Čekamo vas da se družimo i kružimo kroz Rokenrol vremeplov…” naglasile su urednice Radio Kruga

One su prenele par redova „čoveka koji se zove ROKENROL”:
Čuvar buvlje pijace, tragove u beskraju sačuvao je u prolećima Topčidera . Zapisao srcem te tragove, jer kako drugačije objasniti rokenrol. Rokenrol, koji nije samo muzički pravac već autentična kulturno umetnička forma a za mnoge i smisao života, prepun filmova koji pričaju priču o nama a najlepše se gledaju uveče uz radio.
Puno pre Džuboksa koji je najstariji „bukvar“ rokenrola, (praštaj uredniče ROLLING STONE, imali smo veći tiraž i rodili se par meseci ranije), u desetoj Beogradskoj gimnaziji, dešava se nešto čemu je nobelovac Ivo Andrić u stvari KUMOVAO i postao, uslovno rečeno, „krivac” interesovanja za pisanu reč. Pisanje oko „toga nečega”, jer tada nije znao kako se to nešto zove, postalo je kasnije zanimanje jednog čudnog momka koji je kotrljao francusko „r” na neodoljiv način. Upravo taj dečak će kasnije školski hodnik gimnazije pretvoriti u rokenrol lektiru jedne generacije.
I, dok smo na radio Luksemburgu pokušavali da čujemo svetske hitove, jer tada kod nas čupavci nisu bili u modi, rađao se novi svet rokenrola na talasima našeg Radio Beograda. Neki su rekli da on nije za radio, urednik je rekao „dovedite mi boljeg”, a on je od tada do danas bosonog prelazio granicu Francuske, prespavao ispod vedrog neba Engleske, i autostopom obišao daleke gradove, da bi sreo iste te čupavce, i iz prvog reda zapisao ono što smo mi kasnije čitali u njegovim tekstovima.
Vraćavši se sa dalekih putovanja u svom dvorištu je okupljao one u koje je verovao, više on nego oni sami možda. Kako se kalio čelik rokenrola znaju komšije u njegovoj ulici, iz tog dvorišta su iznikli neki novi čupavci koji su zabeleženi u istoriji muzičke scene Jugoslavije – rukom i perom čoveka koji i jeste zaslužio da se zove Rokenrol….
Hroničarima novog vremena, koji budu istraživali kulturne fenomene 20. veka, najveću pažnju će svakako zaokupiti rokenrol kao muzički pravac, ali i filozofija života kultnih ličnosti koje su ga stvorile i proslavile. Onima koji će želeti da stvore kompletnu sliku o svetskom fenomenu koji je spojio nespojive nacije, države i ljude, biće neophodno da na internetu, ukucaju ime PETAR POPOVIĆ. Otkriće i tada, u nekom budućem dobu, koje će se, neminovno oslanjati i na baštinu pop kulture 20. veka, da je u srpskom novinarstvu postojala jedinstvena pojava, novinarska sila, čovek orkanske energije. Objavio je 1967. godine svoj prvi novinarski tekst i zauvek postao deo biografija najvećih imena rokenrola ex jugoslovenskog prostora i čudesni fragmentarni biograf mnogih svetskih zvezda. Ta luča novinarstva, uz otmenu dozu afirmativne posvećenosti, obeležila je celu epohu i ostala novinarima raznih generacija – svetionik.
Gotovo da ne postoji nijedna ikona svetske muzičke scene koju nije sreo i radeći intervju s njima, donosio je u Beograd, obajvljujući u časopisima koje je stvarao – Džuboks i Rok 82, šmek svetskih zvezda. Oni koji su iz novinarskog pera Pece Popovića, bez daha čitali o B.B. Kingu, Tini Tarner, Eriku Kleptonu, Džoan Bajez, Leonardu Koenu i mnogim drugima, znali su da je bio i ostao onaj pokretački vihor i u počecima karijera najvećih ex Yu zvezda: Zdravka Čolića, Bijelog dugmeta, Azre, Riblje čorbe, Bajage i instruktora…

Petar Peca Popović, legenda rok novinarstva Srbije i nekadašnje Jugoslavije, publicista i književnik, i danas živi u kući u kojoj je rođen 1949. godine, u Beogradu. On i dalje misli da je greh ne podržati nekoga ko ima talenat.
U tom dvorištu kuće na Senjaku, crtana je mapa prvog koncerta Zdravka Čolića na Marakani 1978. godine, tu je osmišljen i koncert Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme, održan 28. avgusta 1977. godine, zabeležen kao okupljanje najvećeg broja posetilaca u ex Yu – po nekim procenama bilo je 80.000 – 100. 000 ljudi. Na travi njegovog dvorišta spavao je Harvi Kajtel, tu je kročila i Vanesa Redgrejv i mnogi drugi…
U ulici kojom je svakog dana prolazila Isidora Sekulić, Petar Popović, jedini starosedelac u jednom od najlepših delova Beograda, svakog dana počisti svoje parče trotoara.
Ide povremeno po gradovima one Jugoslavije, koja, kako kaže, u njemu još postoji, na promocije svojih popularnih knjiga. I, da – očekuje dobronamerne da prođu kroz kapiju koja se nikada nije zaključavala, otkako je kuću sagradio njegov otac davnih 30-ih godina prošlog veka…Jer dužnost nam je da budemo čuvari, svih proleća Topčiderskih, svih leta Vojvođanskih, svih jeseni Šumadije i Župskih berbi, svih zima Kopaonika i Golije. Dužnost nam je da krug velikih ljudi bude trag u beskraju tako što će se vrteti kao ploča Bitlsa, gde se ponavlja da nam je samo i jedino ljubav potrebna. A svet i jeste buvlja pijaca – na nama je šta sa nje prenosimo nekim novim klincima…